Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

народ да робује, да би неколико хиљада људи могли да се бави књигем и науком,философијом и уметнсетима

— Све што смо за њих могли учинити — рече Божидар — то је што смо метнули у законик, да сопственик роба не може да га да у прћију своје кћери кад је удаје.

— Није то главна моја брига. У нашој држави нема много отрска. Ја сам мерао мнибгим заслужним људима да дајем земљу у баштину, у вечну сспетвенсст, коју нико нема права да отме, купи или мења, п селсбодио сам све баштинике од свију работа и дажбина царских. Ови само плаћају порезу на вемљу плаћају „ссћ и морају да служе у војеци, а манастири немају ни те обвеве. Са растењем баштина брзо се смањује број слебодних људи који имају ма колико парче своје вемље. Огромна маса сељака прелави у меропхе, у зависне људе, који живе на туђој вемљи. Радећи туђу земљу да св на њој изхране, они плаћају баштинику или пронијаду све државне дажбине морају му спремати све што је господско, јер они стоје ке само под управсм господара земље него кадшто он им и суди. Јесте ли урадили штогод у Зоконику за меропхе, да их зашти“ тимо од злоупотрбба баштиника и пронијара 2

— Јесмо Гесподару — рече Бсжидар — ево члан 65-ми гласи : „Мерспеима ваксн : по целој вемљи да раде два дана у седмици пронијару, п да му дају годишње до једну цареву перперу, на заманипу да му кесе један дан, да му обрађују виноград један дан, или ако нема винограда тај дан да му раде друге послове,

— То је добро — рече царица — јер је барем тачно одређено шта је дужност меропхева. Али имате ли нешто и противу злоупотреба баштиника и пронијара 2

— Имамо Августјејма. Ево члан 188: Строго се забрањује сопственику чемље да од мерспха тражи ма шта преко онога што је закснем одређено- да му мора урадити иначе меропах има право да тражи правду на суду“.

— То је човећно — рече царица — и то је доста.

191