Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

=

— Молим вас честита господо — поче митрополит мирно. — Нека ми један од вас каже око чега је спор 2 — Ево око чега, светитељу. Ја мало час загледах у спремљени законик, па нађох да је у њему вадржан и котао и усијано гвожђе. Кад је неко окривљен га

крађу, а нема поличја, ( доказа) онда оптужени да замаче

голе руке до лаката у врелу воду, па ако је прав, неће му ошти ништа а ако је крив нека му се зсакате руке којима је крао. Тако исто, мисле грешни људи да и ономе кога осуде да носи усијано гвожђе од црквених врата до олтара, те да тиме докаже своју невиност, неће бити ништа ако је прав. По Богу, светитељу, вар може то да се назове Божјим судом 2

— Ти-као митрополит најбоље ћеш знати. Кажи нам !

— У свима земљама и народима —- поче Јаков тихо, јер се сви беху ућутали да га боље чују — из међу три наша мора, био је такав начин суђења са свим непознат пре него што први кретоносци са запада доDome к нама. Они су нам донели и багорде и суђење котлом вреле воде и усијаним гвожђем. То је лати нски обичај доказивати нечију невиност завлачењем руке у врелу воду или ношењем услјаног гвожђа на олтар. Када су Латини у Цариграду хтели да Михаило Палеолог на тај начин докаже своју невиност, он им је одговорио, „Ви од мене тражите да направим чудо, али ја нисам чудотворац. Усијано гвожђе мора да сажеже сваку људску руку, осем ако је направио Фидијав или Праксителис од мрамора пли од туча“. За тим се Палеолог у шали обратио митрополиту филаделфијском да он као Божји човек и светитељ ивврши тај такозвани Божји суд. А ево како му је митрополит одговорио „Тај обичај није записан ни у законику ромејском, ни у дрквеном номоканону, а није предвиђен ни грађанским ни црквеним законима. То је дивљачки, варварски обичај“. Тако је исто варварски обичај ид двобој међу војводама. Грчки списатељи кажу „да свакога ковача, који може усијано гвожђе да хвата матицама, па би га ипак хватао голим рус

201