Čudan svet : roman

24 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

воде, не толико од жеђи, колико да покажу да ин они заповедају; има међу њима који код куће никад воду не пију, само овде.

Сад долазе потричари. Сад се мало и кнез одморио. Потричари се свакојако правдали, да нису марву у штету пустили, да ни сами не знаду како је марва у туђ виноград ушла. Кнез мирно слуша, па их опет запиткује, они опет говоре, а он једнако слуша, и само се забавља са једним старим пером, врхом си брк уређује, мало час њим зубе чачка; један одборник угледа се у кнеза, те узме испред натароша маказе, па и он са врхом зубе чачка; није ни чудо, и кнез и одборници већ су пре седнице ручали.

Сад зову Петра Кресовића. Узаптили су му коње, нашли су их у штети. Бадава сведоче пандури и други људи, Кресовић неће да призна. Кнез већ почиње љутити се.

— Јесу ли то твоји коњи, Петре»

— Јесу.

— А у чијем винограду су их нашли»

— У Јове Косића.

— Како си их пустио онамог

— Коњи су сами ушли, ја сам био у бирцузу, а они су били испрегнути, па док сам се унутри бавио, а мени коње одведоше, па су тамо штете могли починити, виново лишће већ опада, а ја, фала Богу, имам сена.

— Лажеш, лишће јошт не опада, па какву штету Тамо су све младе положнице потрли, цене штету на петнајст воринти — то ћеш морати платити.

— Богме ја нећу платити, само да сам видио како моје коње воде, не би они овде били.

— А знаш да си и летос због потрица морао каштигу плаћати»

— Луд сам био и онда, што сам платио, ал сад нећу — ваљда за оно мало лишћа!

— Мораш платити!

— Нећу — идем даље тужити се.