Čudan svet : roman

66 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

боље нег старији. Ја сам га хтео одма искупити, ал он је запео; казао ми је да ће се он већ знати учинити, да неће на визитацији ваљати, а сад кажу да је најбољи момак. Но ништа за то; ја сам већ код натароша наручио иштанцију да хоћу таксу да положим, то не сме фалити.

— Зато, пријане Саво, да знамо на чему смо, јер ја ти искрено кажем, да не би' рад с мојом цуром у срамоти остати — пре би га ја сам искупио!

— Не брини се, Стојко, то је мој посао. Како реко', тако ће и бити. Има јошт, фала Богу, у Саве Дерентовљева толико, да може јошт једнога сина искупити.

Сад је Пушибрк сасвим умирен, опрости се што брже и оде, а да само може Јелку утешити.

Дође кући и Јелку утиша.

Натарош једва је дочекао да кнез хоће сина да искупи, те ускори са иштанцијом. Он познаје све путове, па на брзу руку изради да кнез таксу исплати и сина ослободи. Кнез је таксу положио, а Младен је са тим ослобођен. У исти сат, кад је дошло да је Младен ослобођен, дотеран је у авлију домина бравац подругценташ.

Шицанићу је сад лак посао, само кад је с кнезом начисто. Многи вичу, али им ништа не помаже. Тако један је дао домину пар волова да му сина ослободи, али син остаде, а волови у доминовој штали изгледају као купљени, Не верујем да ће тај сељак волове натраг добити. Јоца Чварак и Тоша Чијодар, истина, ослободили су се, али би се ослободили и без три стотинарке. А сад, кад се тако истрошише, текар су насакаћени, јер немају више осим кућице и фртаља земље, а од чивута узајмили су триста форинти, а потписали су четири стотине.

Многи су викали на домина Шицанића да јако гули, али се он знао одговорити.

Једном дође Шицанићу у госте домин Брзаковић, присни колега његов, па између другог разговора спомену како је вика на натароше.