Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 54

д.-в. источник

Бр. 4.

сједи) и еродпици, те га питају: јеси ли спавао ноћас? Ах, какво спавање!. свупоћ нијесам могао ока затворити! Ах Боже! мука, несвијест и гадење, као да су два ексера ударена у слијепе очи. Бржебоље опет по другу бабу, она вели, боље зна. Ево ти је и она дођо. видн ватру, па и она одговара: то је нигата, така је ова болест, то ће проћи; на и она оде, велсћи, да је тако боловао овај или онај. Долази трећи дан и четврти. Већ се знаци смртни показују; ватра, уста горка, језик црн, немир у тијелу, — почиње бунцати. На ово опет сродници потајно говоре: није ствари, доиста је смртни; а болеснику опет казују: Богу се моли, неће ништа бити. И тако о свему се разговара; а о исповијести и причешћу нико се и не сјећа. Како се види, да је когод немоћан н слаб, трсба најпрво да се с Богом поравна. — То је прво и тјелесно и душевно лијечење! Душа браћо не умире, и ако се тада још заборави, она је за навијек пропала. Сродници мјесто што су дужнн да таквом човјеку преставе да се покаје и исповједи, они га варају и дотле доведу, да тако умре и с' овога свијета свезан оде. Тако људи смрт крију; а бијодни болесник трпећи муку и ввгдећи како долазећи ћуте; а притом угледа, да који од сроднпка и по коју сузу испусти, сјећа се сам, да је болест смртна. И тако сам у себи мисли, ах мени! зар је за мене дошао час смртни?, а ови ме варају 1 Сроднпци не кажу, да је болест смртна, само зато, да нм више мираза остане. Потоме зову попа и меџлисе (опћина), а кад болесник то види, још више се упропасти и каже, о! зар ћу ја баш умријети ?! Није, всле му они, но бол.е је да то учиниш, док си још при здравој памети и да расположиш своје нмање, шта ћеш коме оставити. Онда болесник одговара: „кад су ова браћа дошла, макар, а ви пишите. Онај га пита, какав погреб оћеш, да ти учинимо? и кад му то напомену као нож да му у срце забодеш !; а по томе то остављам сину, то ћери, то брату, а то сроднику; — да богме цркве и школе и несјећа се! 0 брате шта радпш? Ти сп толико времена изгубно н труда положио; а своју си душу огријешио, док сн то нешто имања стекао, па сад оставл>аш, толико томе, а толико ономе! Дошла је смрт, ти то не можеш собом понијети. Истина тешко је то; јер док си још здрав био, срце ти је за то прилнјепљено било, — но до!/з

смрт, заману сикиром п преспјече свезу, која је тебе и то нмање везала, за тијем одвуче те од нас толиким болом и штетом душе твоје. Ето, бклесни је изврпшо и оставио последњи завјештај већ десети или дванајести дан своје болести. Видећи сродницн, да се болест све више, и више умножава и, кад се већ концу приближи, онда се који од присутни једва сјети и рекне": 0! а кад ћомо попа звати, да исповједи и причести; — та човјек је био, а не светац ! Добро сви рекиу н пошаљу по своштсника онда, кад је већ болссни полу или сав разум изгубио. Дође духовник, и пита, како је болни? и, кад чује од њи да му је језик скраћен, да говорп ван себе, жали биједну душу онога, јер види, да је већ све касно. Тада уђо, у еобу болссном, нстјера све папоље и приступи самртнику. Сад' га болни пнта: „к> сн ти?" — ја сам парох, твој (по имену) свештеник. „А шта хоћеш ? Разумио сам да си тешко болестан, и, ако оћеш, помири се с' Богом!" „Хвала ти оче, и молим те оставн ме на миру има толико ноћи да епавао нисам, пак не могу сад ни говорити. Пођи с' Богом!" Онда свогатеник, који познаје његова дјола; а такође и његову скору смрт, говори му: љубазни, уздам се у Бога и у матер Божију, да ће те подигнути од те болести, но и тако мора се једном умријети. Твоја је болест тешка, зато би требало, да се исповједиш и поравнаш душу с Богом! „Оче, ја би учинио исповијест, но смућен сам, заноси ме глава, кагчал, ми неда говорити, ... и види ћемо се сутра . . . сад не могу. „Алн, шта знам како ће сутра бити, а могао би се још више заиијети, па ћеш остатн не иеповјеђои." Оче, не мучи ме више, ја сам ти казао, да еад не могу. Но свештеннк знајући, да нема вромена дуже чекати, почне му мало оштрије говорити: .Бубазнн, вндиш, да си већ прп пошледњему концу, молим те исповједи се сад; јер ко зна, оћеш ли сутра и жнв бити!" Онда болесник почне говорити: „Ах, тешко мени" ! а свештеннк: „немој л.убазпи очајавати, него кажи, што имаш теже и што памтиш; а небој се ништа, само говори што знаш" ! И тако болни тешко устане, па у заносу незна од куда ће почети — гата ли ће казати. Духовник слугаа, и не може да разумије. На послетку рекне болни: „не могу вигае, свлада ме слабост . . ., оставп ме да починем" ! И тако свештеник му