Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 99

она садржи; исто тако и 67. апостолско правило, јер тамо смо иространије говорили, како се казни отмпчар, а како онај, који силује дјевојку. Но, мозкс бити, да ће ко питати : како то, да се једнако казне и отмичар, и помагачи, и савјетници ? Одговори на то, да се правило гнугаа помагача и савјетника исто онако, као и самог отмичара. Јер отмичар има изговор у безаконој л.убави, а ови се осуђују за злобу и безаконо дјело, које ремети опћи поредак. За помагача сматра се онај, који у самоме дјелу извршује отмицу заједно са отмичаром; а за савјетника онај, који савјетом или на други који начин помаже ономс, који извршује пријсступ. Читај п 35. новелу императора господина Лава филозоФа, по којој онај, који је силовао дјевојку пошл.е отмице, казни се не само губитком имања, него и тјелесном казни; исто тако и они, који пристају уз отмичара, и у којој сс говори, да се другчије казне они, који учине отмицу оружаном руком, а друкчије они, који нијесу на тај начин извршили то рђаво дјсло. Потпада под казан и отац, који не осуђује пзвршену отмицу" (Правила св. ап. вас. и помј. саб. са тумачем, Москва 1877.).

Много је оштрије поступало у овој стварн старо римско право. Још за царева Септнмија Севера (193—211.) и Каракале (211—217.), одређује се смртна казна за отмнцу. (Ипвћтап : Ећегесћ(: стр. 563.). Константин велики заповједио је, да се спали отмичар (Законик Теодосијев књ. 9. натпис 24.: о отмици дјевојака и удовнца — <1е гар1и ун§тит е1 уј(1иагит, Ал.бов: кр. курс лекција по ц. праву С. Петр. 1882. стр. 185.). — Цар Јустинијан наредио је, да се осијече глава отмичару и помагачима. Грчки канониста 14. вијека, Матија Властар свједочи, како су отмичарима н помагачима по грађ. законнма осијецали главе, руке, носове, шибали их по тијелу, бацали их у тамнице и т. д. (Књ. о дужн. пар. свешт., будимско издање 1810. стр. 146.). Да се отмнца може узети као јавна брачна сметња, потребно је, да се зна: 1.) какво је лице отмичар и помагачп његови; 2.) намјера отмичарева; 3.) предмет отмице; и 4.) је лн запста извршен насилни чин. (Наставиће се).

Црквена проповнјед о Написао Ђ. М

Љубезна браћо моја! Први пут излазим пред вас на ово свето мјесто, па зар је чудо што осјећам, како ме нека језа и страх обузима при помисли, да сам божијом милошћу, данас ево већ толико срећан, да излазим пред вас као проповјсдник божијег слова; излазим иред вас, као посредник између Бога и милог ми народа, вас, драги Хришћани п побожни слушаоци моји. Зар је чудо, велим, што ме свста језа, и, да кажем, сјета обузима, кад знам, да ми вал>а казивати б о ж иј и наук, наук божији мени, — слабоме човјеку! Ал' ипак не, не ћу да се побојавам, не ћу да страхујем. *) Ову красну и пуну хришћанске иоуке цркв< на српско-православном богословском заврду у Рељеву г. саставио и написао као ђачки рад. Уредн.

љубави хришћанској. . Бугарски.*) Сг) СЕЛ1Н разВ/и^кнгт кси Јакчи оучемнцм Л1он есте, лш,е лнжокн и/иате /иеждВ сокок». (Јов. XIII. 35. ст.) Та ја сам слуга божији! А мој Господар, кога молим и коме служим, помоћи ће смјерном слузн своме, да постигне оно, на што га је позвао и у народ пратио! Научиће ме, умудриће меда говорим и чиним онако, као што је ред, па да буде добро и корисно, у славу имена божијег. а за напредак и спас дјеце Његове! Први пут излазим пред вас, драги моји, па ми вал.а подуже застати, добро промнслити, о чему да говорим, па да се одазовем н а ј п р е ч и м душевним потребама вашим. Јер, знам ја, да сте сви ви, да сам ја, да су сви људи у скупу, токмо Бога, — у гријеху рођени, па мање више у гријеху и тонемо, али ја се питам, која проповијед уступио уредништву овог листа млади ироФесор рђе Бугарски, коју је још учеником биоградске бгословије #