Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 318

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 19 и 20

зна и умије. До мало је била зграда српске црквене општине дупком пуна свијета, јер је г. Митрополит одсјео у општинској кући, и што но реку ни душом дахнуо није од пута и умора а већ га окружи кита грађанства, да му пољуби десницу и упитају се за јуначко здравље. Ама то доста не би, имао је г. Митрополит посла и два дана, док је обишао своје вриједне Бањалучане и с њима се боље видио и разговорио, гдје им је одмах у неђел.у одслузкио архијерејску службу и помолио се Богу с побожним народом да се чинило е ће анђели у цркви пропојати од милоте и красоте ! Та ни чудо није, јер Србин у молитви и вјери, тражи спаса од увијек, па зар онда да му нада не јача кад на молитву искупи се и мало и велико, и мушко и женско, од најстаријег првосвјештеника до младог ђачета, да им се гласови претопе у један глас: „(тплсн Сјмсе нагк!" Све, све, али да је било стати па гледати, кад се у понеђељак 14. Августа, крену Митрополит, свештенство и Србадија из Бањалуке пут Кола за манастир Крупу, па да се види весеља и пјесме, соколи, мислиш, кренули се свијетом, још они стари из доба Немањића, што но се некад купили на збор од давнина, крај божијег храма а задужбине свете Немањића Симеуна. Ако се и ирича, да се некад на св. Илију, као дан храма и славе црквене по 50 волова и на стотине овнова клало зарад свијета у манастиру Крупи, опет збор и народ и сад се силан слегао био, би ономе празна кеса била, ко би се подуватио да све наије и напије из своје спромаштнне, до ли ако неима каког старог благослова и берићета, па да неглеђуш трене кесом и проспе гроше и дукате. — Крцао је свијет од ране зоре до мркла мрака у очи Госпојине, а и на Госпојину, ко је оближњи или одаљни, а поранити хтио и могао. Г. Митрополит Ђорђе стигао је у Кола на по пута од манастира у З 1 /^ сахата по подне са својом пратњом, гдје га дочекаше пјешци и коњаници од општине крупске и из села Кола а поздрави га у име свега народа поп Станко Врањешевић, кратко а језгровито, одваљује Србин сваку ријеч од србинског срца, мелем му свака рани нашој, да је млоги мораде сузом да опере. — Старе су то наше ране порушени олтари, раскућена кућишта, изнемогли старци, осирочела чељад па мој Србин једва када да запјева танко

гласовито, а да пјесму сузом не зачини. Прости боже и бијела цркво није суза на те ни због тебе, но иде нам глед у давнине старе кад крај тебе збор зборише Неманићи, Југовнћи, Краљевићи, Обилићи, па нас њина мисао привлачи себи а јава нам упире прстом на дивоту природе, али на порушене успоменике српске славе и величине. Ти се, храме дижеш свијетао и виђен из даљине на догледу, ох, али око тебе из старих двора гуштијери се извлаче и кезе на наш пир. . . Така нам је ваљда судба клета, да нас на сваком кораку боље опомиње клети усуд и на црне дане и на наше ране ојађене, јер судба наша пука је чаша, али ками срећи да је ми не морамо да испијамо. Пренела нас све лијепа мисао и српско одушевљење из Кола у Крупу п стигосмо тако около 6 сахата пред цркву, да нас је ко бројао на стотине би набрао а поздрави нас са славолука: „добро нам дошли", из прангија ватра и пуцњава — небо се пролама мислиш — а ситно звоно у зраку губи аваз, анђели му глас на престоље Богу носе. Пред црквеним вратима дочека г. Митрополита свештенство и многобројни народ. Митрополит обиђе најприје цркву и разгледа старине око цркве, гдје свавог врло занимала једна велика плоча са грбом и то по врху укосо крст у двоје прекрштен. као што је то обично код браће наше Руса, а испод крста је полумјесец и звијезда. Неколико корачаја крај плоче је једна стара гробнице, ама одмах уз зидове старог олтара; јер садањи олтар није назидан на темељу старог него је подоста унесен унутра. Нагађају онди људи да то није морала бити гробница, него можда какав потајни улаз или излаз, или ваљда скровиште, гдје су калуђери скупоцјеније и старије ствари чували. Шта је од тог у истини тешко је рећи, тек толико је сад на сигурно да је у њој нађено млого костију и то доста добро сачуваних и један старински жут чирак. Не знам зашто, али тај је чирак на неколико дана пред освјештање цркве однесен и то како је пошт. пристав гроФ Румурскирх рекао да се преда музеју у Сарајево, што морамо држати да ће тако и бити и ако ни тако не би требало да буде, пошто је то старина манастирска па могло би се чувати и у манастиру, који је прикладнији за светију ствар но музеј, јер чирак је тај можда кад на олтару свијетлио.