Dabro-bosanski Istočnik

(Ј | р. 354

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 23

науку или проповијед иајученијег и најизображенијег свештеника, прима је с вјером само онда, ако дотични свештеник прати и потвр^ује ту науку или проповијед своју самим иримјером живота својег, и својијем добријем дјелима (Јов. Дамас. у парал. — види Архим. Јакова. „Пастир" и т. д). Много подобно томе пише и св. Амвросије Медијолански. Овај б.дагочестиви и свети муж у књизи својој „0 дужностима" наводи, „да се не може сматрати, да је способан свјетовати другог онај, који сам себе не зна свјетовати, нити да се може повјерити старање о другима ономе, који се о себи не стара". На другом пак мјесту исте књиге вели: „Ко другога свјетује и учи, тај је у првом реду позван, да својијем добријем дједима служи на углед другима." Ово учење св. отаца служи изразом онога, што је учио св. апостол Павао. Када је настављао и упућивао свог ученика Тимотија, како ће се владати у својој пастви, каже му ове ријечи: Ако ко владичанства (свештенства) жели, добру ствар жели; али владика (свештеник) треба да је без мане (I. Тим. Ш.. 1, 2.). Ова ријеч без мане не значи само, да нема вдадика, односно свештеник, на себи никакве страсти, порока или ирестунка, него да је предосторожан у колико је више могуће и у томе, да не би каквијем дјелом својијем дао повода и самој сумњи пак и приговору, да је ма у чем било погријешио. Сумња и приговор ради каквог неваљалог дјела пора^а се код д.уди, код савјести и код Бога. — Од •људи бива обично сумња и приговор за дјела, која су јавна, која се виде, или за која се чује; савјест нам приговара за дјела тајна и прикривена; а од Бога, —

пошто све зна и види, — долази нам сумња и приговор за дјела, која, више пута, не може да примјети ни најискренија савјест. Према томе наравно је, да владика, односно свештеник, не може рачунати, да је у пуној мјери задовољио апостолском захтјеву у погледу ријечи без мане, ако је знао себе сачувати, да ма у чем бидо не потиане под сумњу и приговор самијех д>уди, него треба, да је још прост и слободан и од сумње и приговора своје савјести, и самога Бога. Јер људи суде по спољашности, те се у сумњама њиховијем могу и дају више пута завести, што код савјести, а нарочито код Бога не може никако да буде. -— За владику, односно за свештеника, бида би дакле у том погдеду најбоља оцјена, кад би се могло рећи : живио је и живи у свијету без мане и приговора од људи; живио ]*е и живи без мане и приговара од своје савјести, и најпослије, живио је и живи без мане и приговора од самога Бога. Но, да не би ко помислио, да је ап. Павао ограничио цијелу своју наставу Тимотију на саму ријеч б е з м ан е, навешћемо и друге ријечи, којима св. апостол још боље и јасније обиљежава и карактерише живот и владање једнога владике, а односно и свештеника. — У продужењу своје наставе: владика (а тијем и свештеник) треба да је једнежене муж, разборит, паметан, поштен, побожан, честит, гостол.убив, вриједан да учи, непијаница, некавгаџија, не лаком, него кротак, мнран, не среброл>убив; који својијем домом добро управл.а, који има послушну дјецу са свакијем поштењем; не новокрштен а ваља да има и добро свједочанство од онијех, који су на пол.у