Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 38

б.-х . иеточник

Св. 1

грлимо: слогу, брагску љубав, вјерност, покорност закону божијем и државном ; не будимо само слушатељи закона него и извршнтељп; учнмо своју дјецу да срдачно љубе и почитују Бога и старнјега. Нама је познат поступак Вука Бранковића и Милоша Обилића. Али ето данас нема ни једнога међу живнма, одавно их нема. Вук за своју издају да је милионо згрно, отишо је брез трага и он н милиони. Но какав сномен у народу оставпше ? Ето кроз 500 год. није се заборавила Милошева вјерност и храброст, ни Вукова гадна издаја, нити ће се заборавнти док је Срба на свијету.

Браћо ! не угледајмо се на зле него на добре. 0 ти угодниче божп великомученнче Лазаре! с другим мученицима моли Бога за нас грешне, за свз Србе и право хришћане, да нас он духом својнм светим умудри; да нас сачува да не поклизнемо с пута правде и истине, да умножи плодове земне н благослови дјела наша, н по смртп сподоби нас вјечнога блаженства, молитвами пречисте своје матере и свију светијех амин. Дионисије Маринковић, учител> основне српске школе. Говорио у Старом Мајдану 15. јунија 1889.

Бесједа. На гробу Васкрсије Божића; говори 10. Фебруара 1889. Стеван М. Василијевић, срп .-ирав. парох. ^ ^ г п „Елжнгк. егоже нзкрл/гк и

Жалосни случај, л,убезна браћо моја, и троњавајућп поглед на мртво и бездушно тијело, које лежи пред нама у овом мрачном гробу, нашег дпчног и родољубивог старине Васкрсије ; плач и јадиковање његове супруге, тог јединог и вијерног му другу кроз све дане живота његова, његове дјеце, унучадп, браће и сродника: изазва ме овдје, да вам над овијем отворенијем гробом, над овом вјечном кућом милог нам старине, ■— прозборпм коју ријеч о његовом животу, о његовом раду и врлпнама, као и о његовијем заслугама, којима нас је задужио, — кад његове за на вијек занијемљене усне не могу ништа о том да нам реку. Мјесто рођења покојникова као и први дани његова зкнвота, вама су свјема у неколико већ познати, а ја ћу вам још једном да нзнесем пред очи и дозовем у памет оне врлине и доброчинства, којима се наша днчна старина за живота красаше, н која ће и по смрти му међу нама у успомени живљети, и подстнцати нас да се на њег угледамо. Ја ћу у том бити врло кратак, н тек у главнијим цртама изнијети по неке дане његова жпвота. Покојник је као трудољубива пчелица, радио и старао се да својим поштеним радом н прегнућем стече иметка, а разборитом штедњом да очува и након себе остави, с том још жељом, да Богом дарованим

ирТ/ллтх еси Гди." иметком потпомогне цркву, школу, да угледа снромаха п својом дарежљпвом руком убрнше сузу невољницу јадне сироте п удовнце; да обрадује и обвесели ситну сирочад. Брињаше се да гладног нахрани, жедног напоји, голог одјене н невољна прихвати и потпомогне. Његово родољубиво срце повукло га је, те је својем милом народу српском подарпо један дом у овом мјесту, у којем се данас у славу Божју поје св. литурђија и приноси бескрвна жртва за опроштење гријеха свију нас, и којпм је положно темељ велелепнијем и сјајнијем будућем храму. Он је усталац био, да се купн н ово мјесто за вјечне нам куће ; њега тишташе, њогово родољубиво срце бољаше при погледу и помисли, да немамо пристојна мјеста, гдје бн смо своје миле покојнике сарањивалп. Сваком се лијепом, својпм умилним и лијепим ријечима јављао ; сваког је разговорио ма у највећој тузи бпо ; трудио се да буде увијек лијен ред у општини и народу, те за то га је свак без разлике поштовао и волио. — Али, о жалости! неумитна коса. смрти покоси га, ако н у вишсм броју година, али још крјепка и снажна Као што пчела лијеће од цвијетка до цвијетка и марљнво скупља мед и прашак те сноси у своју кошницу, тако и ми љубазна браћо, из овога увенулог цвијетка, из овог данашњег жа-