Dabro-bosanski Istočnik

Св. 1

Б.-Х ИОТОЧНИК

Стр. 41

данас основали, јер их има. рођених синова, који јој добра не желе! Ово је јадно, али и жалосно! — Јест, има нас и таковијех! Тнма и таковима није стало до тога да им дјеца буду добри и ваљани Срби, да науче српску историју, свој лијспи српски језик и свету православну вјсру; — њимаје само стало до тога, да им дјеца науче читати и писати, као да се читање и писање не учи у српској школи. — А мој јадни човјече! Зар се не стидиш на се српско име узети ! — Ал' такове ће она народна клетва и постићи : „Ој невјсро, нигдје те не било" ! Ево ми имамо нашу српску мушку и женску школу, кеју су нам још наши прађедови подигли и ми, умјесто да их унапредимо, хоћсмо и ове да оборимо. —- Камо срећа да се сложи овај народ па сваки по нешто да приложи и да се оснује у Сарајеву српска виша дјевојачка школа. -— Дајте ми родољубиве матере, па ћете одмах имати и добар народ! Подигните српску вушу дјевојачку школу ! У њој нека нам се наше Српкињице, наше будуће матере, васпитају у српском духу, па кад нам стану дјецу рађати, а оне ће их српским духом напајатн. До год то не узнмадне, наш народ у данашњем времену мораће у српском имену и вјери полако попуштатн; јер нам се матере стиде својих обичаја, и што год је српско, оне кажу да то не ваља, веле : „што је наше све је лоше" ! Погледајте гдје су нам дјевојчице по школама! Е, ал те матере јавно се хвале, како су тс школе ваљане, јер за двије три године научп јој ћерка њемачки говорити, па по мало н Францески, а Бога ми и у клавир свирати ! А не види јадна мајка, какве јој поклоне кћерка кући доноси. Но, ал' то су играчке, вели мати. Шта више! Још се днче мат ере како им дјевојчице науче Финијех радова! — То не поричем! Истина је ! Али јесу ли ти сви радови и корисни? Има их и ва.ваних, алп већина тих лијеиих радова —• то је раскош, без чега су наши стари живјзли, а нијесу знали ни да има тога на свијету, па нас ево одхранише и одњеговаше. — Знате ли шта треба да научи наша Српкињица ? Лијепо шити кошуље, ситно вести, танко прести, ткати, па богме и прати, и ранити зо ром _ цл-јј^, а не спавати до пб дана. То ће им оити рд користи, а они раскошнн радови? Бога ми је то беспослица! Када би ми ималп српску вишу дјевојачку школу, наше би Српкињице училе само оне радове, који су од користи, а ако би

која по моди мајка зажељела и што-год особито, па могла би јој ћерка и што од раскоштва научити и у српској школи. Еј! Јадне моје Српкињице' Учите ли ви тамо српску историју, свој српски језик ? Приповједа ли се вама у тим школама о славним српским јунацима, поучавате ли се само у најпотребнијим домаћим пословима? То вас ваше мајке и не питају! Та сад није ни по моди српски говорити, него ко више покварено српски говори, тај је и наученији. — Тиме ја не ћу да кажем, да је рђаво знати и стране језике и разноврсне радове. Не, не дб Бог! Лијепо је научити и њемачки и Францески, и ако хоћеш и кинески, и клавир и све могуће радове, али то тек онда, кад се утврдиш у своме матерњем језнку и у најпотребнијим домаћим пословима. Али још не могу да осуђујем такове матере баш сасвим. Не могу с тога, јер су се нашле у таквом времену, а у како се коло ухватиш онако ти ваља и играти, а поред тога немамо ми српске више дјевојачке школе, у коју би матере слале своје кћери. — Данас је већ свак увидио да је наука врло нужна и да дијете ва.ва изучити. Зло је што немамо своју српску вишу дјевојачку школу! А ти мајко, ако баш хоћеш да ти ћерка и даље учи, ша .БИ је — бар сад за сад, кад сврши српску основну основну школу — у овдашњу градску дјевојачку школу. И поред свега тога ја и опет не осуђујем толико те матере, јер и они су се можда угледале на оне који требају да су нам ступ вјере, који треба у свему да су нам примјер, којп треба да бране све што је српско, и да нас одвраћају ако смо на рђаву путу, а баш њпхова дјеца полазе те школе. Жалосно је ал' је истина, а мене је стид да кажем ко су то ! Зло је то! Ал' народ треба тога да се отресе. Сложимо се па да отворимо српску вишу дјевојачку школу, и тако ћемо онда томе недостатку доскочити, а тиме би се показали да умијемо не само очувати него и унаприједити аманет светитеља Саве. — Не требају ту велике жртве, сваки по мало, па ће се набрати. — Пушка и сабља данас нам не треба, на то новце не морамо трошпти, већ на српску књигу и науку, ако нас књига не одржи и не очува нам српско име, вјеру православну и српски језик, — пушка и топ не ће, — јер смо слаби према другпма да се боримо.