Dabro-bosanski Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 129

Једна Поздрављам те, драги „Источниче", данас, кад сн обукао и херцеговачку хаљину, те се и назвао „Босанско-Херцеговачки Источник". Слободно смијем рећи, да си и без те преобуке мислио и дјелао хришћански и српски, а то и јест светиња Србину православном. Знајући те као таковог од твог почетка, нијесам ни мнсл , г о, да ти нијеси Херцеговац, колико и Босанац па ево и твоје руво, као и твој унутрашњи дух рада, очитује нам твоје братске мисли, сведене у твоје досадање радове, који су ишли на умно и морално унапређење, како свештенства тако и његове драге пастве. У том правцу дјелати, ширећи свету српску и православну мисао, од тебе се заиста највише и захтјева; као такови остаћеш и Херцеговац колико и Босанац, па да и нијеси добио ову нову хаљину; а што си на томе радио да је добијеш, није ни мени могло бити да ти не рекнем ове свете ријечи, и ако смо ми и до сад били једна душа а два тјела, угријана једном крвл>у, ожив.Ћена једним духом: „Се ниње, что добро, или что красно, но јеже жити братији вкупје". — Ми осјећамо потребу заједннчког живота — а на том треба и да дјеламо што више можемо — па ће тај заједнички живот уродити добрим плодом: само у будуће остани нам на челу, као што си до сад, и ми ћемо са радом и потпором доказат да смо вољни проводит заједнички живот, који ће ићи на корист наше српске цркве и народа. У то име Боже нам помози ! — Ова моја једна ријеч, која, Боже здравља неће бити задња, колнко се знало и умјело, а што се погријеши. нек се и опрости, јер нико није без погрјешке —• ова ријеч иде на то, да ти понудим моју слабу снагу, да је употребиш на корист нашег заједничког рада. Зато ћу у овој ријечн и рећи, да нам је данас најнужније радитн на нашем умном унапређењу, како би могли разумјети ово вријеме у коме се находимо. „Источник", као свештеничка књига, а преко тога и _народна, јесте не мало врело и источник православне науке и народног просвјећења, и као таковог и моја је дужност братски предусрести и на то врело доћи те се напојити водом просвјећења. Овијем као да те хвалим, но менп то није намјера, јер мп је жеља, да свакога рад хвали,

ријеч. а тебе „Источниче" рад на бранику српске цркве и школе, рад на учвргићен.у братске љубави међу нама свештеницима, међу нама и нашим народом, међу самијем народом. Тим путем корачајућн беру се слатки плодови за читав народ, тај пут довеглће нас до сретнијих дана. Ја истина ово не рекох де те сјетујем, јер си лијепијех дана проживно, као наша школа, међу нама п нашим народом, па еи видио рану на тијелу нашег свештенства и народа —• нспитао си је, видио си је, па сам увјерен, да си нашао лијек једини: међусобну љубав и прегоријевање. На томе радити, нама као народним духовним љекарима, данас је баш најпрече ; а да те и не молим, ти ћеш пред нама, јер ти је то и задатак — само од нас нека буде да те не заборавимо, као што, ако Бог да и нећемо. По томе ће нас познати учител. Христос Господ да смо његовн ; јер међусобна љубав потребна је колико за сретан и миран живот овог кратког вијека, толико је она путовођа вјечног живота. Огледало хришћанског осјећања и братске љубави огледа се у дјелима а не празним ријечима ; она треба да је дубоко урезана у листове нашег срца, па ће бити више дјела за опште добро, а мање бораца, за лнчну срећу и славу, којима је све једно ма пропао цијо свнјет кад је њему добро. Оваки има, што народ вели „труњаво срце," јер у срцу плаче кад се другп смије и обратно; оваке црве у оној рани на тијелу нашег народа треба исправљати па да изгуби важност она народна ријеч: „коти ископа око ? — Брат ! — зато је тако дубоко !" „Душа је благо" — право рече наш патњама трвсни народ, који је и царство изгубио због „труњавог" срца појединих славољубаца и себичњаковића ; па држећи се тога непропадљивога блага, ето остаде још жив и дочека и ове околности у којима се још више треба да сјети тога блага. Народ мора бити чиста на гувну развијана пшеница, а пљеву нек носи бујни вјетар; само нама вејачима у памети треба ,да је; нек нам не пропадне које зрно, однешено вјетром у нљеви своје гордости, себичности, славољубља и свезнаности птд. Ријечи божије за наук треба узет, па ћемо јасно виђети ко оде пред истину оправдан: „митар" или „Фарисеј ?"