Danas

Pozorište balkanskih senki

LIĆ N I ST A V

i BeiasTav -Kb'š ier

Sveća iza razapetog krevetskog čaršava

Kad vam rođena država ukrade tri i po penzije za ciglo šest meseci, vršeći time humanu eutanaziju prevelikog broja penzionera, producenti i reditelji u pozorištu senki sa pravom očekuju bumi aplauz gledalaca. Zašto ? Zato što se zna: penzije, školstvo i zdravstvo su neka vrsta purgativnog pozorišnog intermeca, jer već u sledećem ćinu gledalac maže ispred čaršava da detaljno prati [vidom, njuhom i sluhom) ono što se zbiva iza čaršava. Na primer, raskošni prijem za hiljadu odabranih kartonskih figura

Kazati nekome na uho, vikati po trgovima ili napisati u novinama da živimo u jednom poremećenom vremenu, koje je nepromišIjeno übilo sve Ijudske i civilizacijske vrednosti,-prostituisalo velike i male ideale, komercijalizovalo ideologije i religije, pa istaklo u prvi red mnoge posuvraćene ličnosti - prerano otpuštene sa klihičkog lečenja sve to zaista ne znači ~otkriti" ni Amerjku ni toplu vodu. Uostalom, Amerika sama vrlo uspešno striptizuje i bez nas, mada na naš račun. Topla voda je naravno - luksuz. Naše životarenje u takvom ludom vremenu i na ovim prilično neodređenim balkanskim prostorima ima, međutim, i jednu posebnu draž, zabavu i uživanciju. Nerado to priznajemo - manje iz skromnosti, više zbog postiđenosti.

Premda nismo u Aziji, na Dalekom Istoku, mi smo danas elitni i avangardni evropski protagonisti, statisti i gledaoci čuvenog istočnjačkog pozorišta senki. To su one Ijupke priredbe gde gori sveća iza razapetog krevetskog čaršava, a na čaršavu kao na ekranu promiču jednodimenzionalne kartonske figure - „mrdalice“, pomerane veštim rukama nevidljivih animatora i praćene njihovim pozajmIjenim glasovima. Sve što nas okružuje zapravo je samo takvo „pozorište senki". Država i politika, vlast bez vlasti, ministri i statistika, odbrana i tzv. životni standard, javno informisanje i polujavno mafijašenje, pozicija na opoziciji i opozicija na državnoj kasi, nezavisna zavisnost od donatora, poboljšanje bilo čega i pogoršanje svega, međunarodni uspesi i domaći promašaji, ograničeni i uslovljeni suverenitet, kongresi i seminari, glasači i štrajkači, privatizacija i socijalizacija, portreti i amaneti - senke, senke, samo senke! Kad se kartonska figura šefa države svako veče obavezno pojavi na zategnutom čaršavu (u kratkom skeču uzastopnih, prijema nekih drugih kartonskih fi-

gurica), onda gledaoci pozorišta senki odmah znaju na čemu su. To jest, da naša letargična predstava traje bez posebnih iznenađenja inače bi valjda figura šefa države kazala nešto direktno i pozorišnim posetiocima - građanima pred čaršavom? Ništa ne kaže, te mirno nastavljamo da tapkamo u mestu, bolujući od svakodnevice kao od stomačne pantljičare. Možda je samo na Kosmetu još nekoliko mrtvih policajaca i civila više nego juče, ali nadoknadiće sve to naše robne rezerve. Kad zatim uzduž i popreko nastane jurnjava kartonskih automobilčića sa stra-

nim izaslanicima, ambasadorima, posrednicima, pregovaračima, izveštačima i izmećarima - onda kulturna pozorišna publika može da poruči kafu i rakiiu, ali nipošto parče one slavne petomilionske torte na kojoj je pisalo „NE“! Kartonski pozorišni razvodnici (pozicion: i opozicioni] objasniće da vi u stvari niste rekli „istorijsko ne“ onome kome ste rekli, već nekom ili nečem drugom. Teatar kao teatar... Kad Crna Gora, ucelo ili delimično, odrekne poslušnost zajedničkom pravosuđu, finansijama ili nekim zajedničkim perspektivama, gledalište razveseljeno pita:

nije li pozorište senki bez najave prepravljeno u komediju del’arte? Trenutnu pojavu i još brže iščeznuće doktora Panteleone Kilibarde prepokriće odozgo do dole srasle Milo-FOip senke, što znaći da se predstava vraća u naviknutu kolotečinu. Kad vam rođena država ukrade tri i po penzije za ciglo šest meseci, vršeći time humanu eutanaziju prevelikog broja penzionera, producenti i reditelji u pozorištu senki sa pravom očekuju burni aplauz gledalaca. Zašto? Zato što se zna; penzije, školstvo i zdravstvo su neka vrsta purgativnog pozorišnog intermeca, jer već u sledećem činu gledalac može ispred čaršava da detaljno prati (vidom, njuhom i sluhom) ono što se zbiva iza čaršava. Na primer, raskošni prijem za hiljadu odabranih kartonskih figura ili nekakvu bankarsko-teatarsku kvazi-nobelijanu; obični gledalac može ili da aplaudira ili da psuje, jer sve to ipak predstavlja kontinuitet našeg državno-društvenog, života bez pokrića ili zbog derviša u pozorištu senki. Našoj tradiciji oduvek su više odgovarali popularni „narodni komadi sa pevanjem i pucanjenT. Dovoljno smo pevali. Možda se neko plaši nastavka?

Optužbe na račun Arkana

Od vilo autoritativnih svedoka boraca Republike Srpske i Republike Srpske Krajine generala Milisava Sekulića, Milovana Milutinovića, člana štaba Vojske Republike Srpske i dr Milovana Kerkeza, jednog od glavnih hirurga Vojske Republike Srpske, Arkan je optužen za golema zlodela i pljačke nad sopstvenim narodom i vojskom. General Sekulić u svom feljtonu u listu Danas optužuje da su arkanovci (čije je brojno stanje bilo sto Ijudi), koji su potpuno izbegli neposredna borbena dejstva, jedino napadali Vojsku Republike Srpske jer se, navodno. ne žrtvuje dovoljno, zatim su „fizički napadali i tuidi starešine SVK", ,h sve što su radili bilo je propraćeno pljačkom, maltretiranjem najgore vrste i nasiljem. Pljačkane su prodavnice, kafane i kuće Srba. OdnosUi su sve što se moglo odneti..." Od strane arkanovaca „dolazilo je do übistava i povređivanja Srba u pljačkama", „utvrđeno je da se radi o jedinici koja ne ratuje“, pa se u februaru 1993. godine jedva uspelo ~sa proterivanjem Arkana" (Danas, 19. maj). U svojoj knjizi „Vojska Republike Srpske između politike i rata“, Milovan MiJutinović optužuje Arkana i još neke, kao što su Božović i Filipović, da su imali ,jđav odnos prema svom narodu i borcima i invaJidima koji su maltretirani, šišani i zatvarani, a bilo je i pojedinačnih übistava i otimanja tenJcova i transportera od jedinice VojsJce RepubJike Srpske", a vojni organi su istaidi da .Arkan poseduje i pismeno ovlašćenje za streljanje Jjudi sa potpisom Karadžića". A Jrirurg Miiovan Kerkez u svom dnevniku prilikom povlačenja iz Banjaluke, septembra 1995. godine piše: .JDolaze arkanovci, dobrovoljci, tigrovi lcoji se navodno uldjučuju u borbu, a maltretiraju našu vojsku. Šišaju ih i fizički maltretiraju naše vojnike, oduzimaju automobile i lične stvari. OdvodiJi su Jjude na položaje bez obzira što su bili bolesni ili ranjeni." Ovde se ne govori samo o pljačkama sunarodnilca Srba i maltretiranjima, već i o übistvima. Arkan mora osporiti ove optužbe pravnim sredstvima, ili na scenu mora da stupi javni tužilac i polcrene postupak, pre svega zbog optužbe za übistva neldh Jjudi. Javni tužilac ne bi smeo da šutke prelazi preko svega ovoga.

Pem Kolundžija

Beograd

Kome smeta „Glas nade“

S priličnim iznenađenjem pročitao sam u Politici članak novinarke Mirjane Kuburović koja se osvrće na „nelegalno emitovanje" radija „Glas nade“, koji pripada Adventističkoj crkvi. Novinarka se čudi kako to da Srpska pravoslavna crkva, sa najvećim brojem vernika u Srbiji nema svoj radio program, a adventisti ga, eto, imaju. Njeno čuđenje je zaista za čuđenje. Jer, njoj ne smetaju raznorazne divlje (u pravom smislu reči) radio stanice širom Srbije, kojima antene stoje mal’te ne na motkama za veš, a emituju pesme u istočnjačkom ritmu sa krajnje stupidnim tekstovima („Kraljica trotoara", „Hladan si k’o boza, hvata me nervoza") itd. Ne spadam u vernike, iako sam rođen u pravoslavnoj veri, pa tako ne pripadam ni Adventističkoj crkvi. Ipak sam, sticajem prilika, kao čovek koji je proveo oko 30 godina u radio novinarstvu, imao priliku da se upoznam sa programom radija „Glas nade“. Kao prvo, moram reći da je taj radio veoma prikladno i sa mnogo pijeteta dosad pratio (a pratiće i dalje) obeležavanje 800-te godišnjice Hilandara (što su u neuporedivo manjoj meri učinili i RTS, pa i sama Politika). Vidovdanski praznik takođe je veoma svečano i is-

crpno obeležen, bez i najmanje primese propagande u korist Adventističke crkve. Redovan program sastoji se od vrhunskih muzičkih dela, sa znalačkim izborom na kakvom bi mogao da mu pozavidi i RTS, a govorni deo - pretežno se bavi.pitanjima vezanim za porodicu, vaspitanje, obrazovnim temama koje nemaju verski karakter, zanimljivostima iz popularne nauke, medicine i slično. Pošto je subota praznični dan Adventističke crkve, jedino se toga dana mogu na programu naći verske teme, ali bez ikakve isključivosti prema ostalim rehgijama. A što se tiče dozvola za frekvenciju i napomene u članku da radro „Glas nade“ emituje svoj eksperimentalni program ilegalno - valja podsetiti da mnoge „divlje" radio-stanice i dalje nesmetano emituju svoj redovni program bez ikakve dozvole koju nisu ni tražile. Inače, ni u samim nadležnim ustanovama, koliko se vidi, nije raščišćeno pitanje pod kojim se uslovima može dobiti dozvola. Primera radi, dozvola se može dobiti uz prethodno dobijenu građevinsku dozvolu za predajnik, a ta se građevinska dozvola, opet, ne može dobiti bez dozvole za rad! Da su propozicije nepotpune i nejasne vidi se i po tome što nadležna

ustanova stalno tiaži neke nove papire, koji nisu pominjani u prvobitno navedenim uslovima. Prema tome, ako se neko već tako zdušno zalaže za poštovanje pravne regulative, mogao bi prvo da krene od merodavnih dižavnih institucija koje su načinile pravu zbrku oko dodeljivanja frekvencija. A što se tiče Srpske pravoslav'ne crkve, pa i Rimokatoličke i Muhamedanske - uz svo poštovanje - ništa im ne stoji na putu da i one zatraže (nadam se da bi tada i dobili] dozvolu za emitovanje svog programa. Već sutradan pošto je ovaj članak objavljen, 10. jula, u prostorije radrja „Glas nade“ došla je inspekcija i zaplenila deo opreme neophodan za emitovanje eksperimentalnog programa. Tako je ugušen (nadamo se samo privremeno) „Glas nade“. Nama, skromnim čitaocima ostaje da nagađamo: nije li novinarka Mirjana Kuburovič tako močna i uticajna osoba da na njen mig inspekcija pohita iz tih stopa i spreči emitovanje. Ili je možđa obrnuto: nije h ona, kao poslušan i dobar đak dobila odnekud mig da napiše domaći zadatak, kako bi kao nekakav voks populi dao pokriće ovoj akciji?

Slobodan Anastasijević

Beograd

VIC

Naš novokomponovani biznismen, koji se prvi put našao u Rimu, za tamošnji Koloseum ima samo reči kritike: „Eto, nismo mi jedini što započinjemo kojekakve ambiciozne projekte - adaza njih nismo obezbedili kompletnu i sigurnu finansijsku konstrukciju!"

6/Danas

Utorak, 14. jul 1998.