Delo

64 ДЕЛО ilca-ara, сиђе једне суботе у варош на пазар. Ту се сукоби с убицом свога брата, нзмеђу њега н овог падне неколико оштрих речи, на што Пса, у сред пазара, опали на њ, п на место га убије. Крв је, рекох тн, бнла умирена, ну ниак Иси, кад је угледао убицу свога брага, наде крв на оии п убп га, како ми рекоше Митровичани. Чим га је убио, он је нагао бежати кроз варош, п, бежећн, бацао је и вес п многе сгварн од одела, — тако буја крв За њим су неке заптпје нуцале, али, рекоше, не на њ, ну у ветар; јер да су га убиле нс бп ни њнма после лако бнло. Сазнав за потеру која га je гонила, он је нзбегао у Пстнннће, у пећску област, а место њега остао је као крвник сад овај наш Амет. Жпвот му je сад на мртвој стражи, н он само чека, где ли ће наићп на заседу п одакле ће пушка иланутп. Од својих крвннка, нас ради, узео је бесу за недељу дана. За то време сербез и бсзопасно може свуда ходати, неће му ништа учиннти; после тога, шта му да Бог н срећа арнаутска. Питах га п рече ми, да се беса узима преко посреднпка, који треба да је угледан и уважен човек. Ако се беса скрши, дужност је н самом бесаџиЈн да се на нсвери с-вети. Ну то се ређе дешава, п, при узимању бесе, обично посредуЈО уважсн човек, јер, иначе, или не може да се добнје, или је неспгурна. Амет је, рекох ти, сем што је на крв нао, сад и одметник, јер се бо]н да га, због тога, власт не ухвати. или u не убпје. Он сам рече ми да више воли изгубиги 9 глава, него ли бити ухапшен, и за то је и рекао заптијама: „ви ме не би овде виделп, да није њнх — нас досадисте мн гонећи ме.“ Ну, инак за то, заптије су иред њи.ч биле необично покорне, толико да се нисам могао довоњно начудити. Рекао бих, судећи према њихову нонашању, иредаимје он старешина, којему дугују поигговање, а не крнвац, којег треба да гоне. Нпје му првпна бнти одметником. Нре три годинс сишао је био на бесу у Митровицу, у хућумат, н кад га јо јузбаша хтео ухапсптн, н мимо задану реч од стране иаше да слободно може доћи, он је у сред хућумата пз револвера убно јузбашу н утекао, иа је, доцније, ипак уепео помирити се е влашћу. II она сама има много сграха од њих. Рекао самтида су нам у пратњи бпле заптије; двојпца их је на броју.. Један од њнх двојице ie наш брат Мухамедове вере, Сулејман Нпкшићанин. Онн су обојица били врло предусретљнви ирема Амету, којн, заборавпх ти рећи, доста добро говорп нашнм језиком; можда су му стари само њега и говорили. У очн, он j'e Амету говорио највеће похвале, п палио му, чак, и цигару, а нама је, опет, u о њему, н о свнма његовим једноилеменицима, говорио најпокудннје речи. Велн да су кукавицо чим се у зорту нађу, п да су н самом цару досаднлн. Кад нх сами органн власти, зантнје илн суварше, коњаници жандарми, нађу у пољу, на раду, богаго наоружане окићеним оружјем, које је, често пута, сушта нротивност изгледу одела нм, они ћс пх нрвн поздравити, с осмејком на уснама, а Арнаути хоће ли плн не рећи коју реч, и то увек кроз зубе.