Delo

Д Е Л. О 6U Од Ресна до Охрида пут је необично леп, нарочито прелаз преко Букова. На поједнннм местима иогледи су тако живоииснн да од њпх нисам могао очи да одвојим. Прелаз преко Букова траје сахаг и чегврт по серпентпнима које чине част ономе што их је извео. Уживање у овим красогама омегано ми је бнло великом несигурношћу која овде влада. Крај села Букова, насељеног Арнаутнма, чувеним арамијама, угледао сам једног где врше жиго: појас с куршумима оиасао је, а иушку нрислонио }тз једно дрво. Пзлазећи из клисуре која настаје кад се сиђе пз Букова, нрошао сам поред села Кочела, знатног са сумпорних извора пгго се у њему находе. Задаходњих осећа се на 10—15 минута даљине, и на ирјединим местима изгледа да су веома јаки. По где где из земље нзбија сумпорна пара, толико моћна да песак и ситно камење што се око отвора налази, издиже у вис за којн сантиметар. Простор на којем су ови извори no мом разуму може пзнети на 25000 квадратних метара. Земља је сва жута н апсолутно без икакве вегетације. Одатле сам се дохватио охрндскога поља преко којег сам ншао раван сахаг. Охрид је знатно место свакому Србину. Не један пут чули смо нме његово у народним несмама. Он се увек иомиње при царским гозбама, п ни једна од њпх није могла битп без рибе нз Охридског Језера. Ја сам један део вароши сагледао био чим сам се машио охридскога поља, одакле су ми се очи нарочпто уставиле бнле на развалинама охридског града. 0 лепотама охридским много се писало н сви описи. што сам нх чнтао, нису ми моглидатини најближу слику оној i;oiy ми.је Охрид сада лружио. Њега треба гледати с језера, на пуној месечној ноћи. Онда је он чаробан. Положен нависукоји се на по гдекојим местима одсечно спушта у језеро, он има необпчан изглед. Блага месечева светлост падне на жпвописне охридске куће и увпје их у неку чудну тишину, коју ирекида само по некн таласић. ударајући о чун на којем сам. Сенке од кућа озарених месечевом светлошћу, свему граду дају изглед п свечан н романтичан, и сав ми изгледа обмотан неком плавичастом маглом да му контуре не могу јас-но да ухвагнм, јер се не оцртавају довољно оштро о нланине што му се у залеђу находе. Један део града изгледа ми као да внеи у ваздуху: то је место на којем се налази охридски хућумат, нзидан на развалпнама дворова Џеладин бега, на једној стенн високој неколико десетина метара, која потпуно одсечно пада у језеро. Десно гледам планину Галпчипу, где се високо диже у небо; лево ми се леио оцртава Идуниште, а даље, далеко иза ње, да их једва распознајем, нланине познате под пменом Лпга. Изасебе пратим нреко тихога језера сјајну бразду н хоћу да ми она помогне сагледати манастпр Св. Наум, ну он је далеко, далеко. Да ти рсчсм коју о одношајима што у њему стоје. Оно што је Охриду најбоље то се видн, језеро; унутрашњост вароши овоме је сушта противност. Једпно чпме меје он пријатно нонудио то је ногледима које пружа с највнше тачке своје од места на којем су развалине његова града. Под собом сам видео сву варош: само кровови од кућа, а преда