Delo

потомства био, na бп желио кога за сина п наследннка престола усвојптПј он ће то моћи no пропису закона наши u тестаментом учпнитп. и Очевпдно je да ове одредбе законске ннсу y сагласности; јер док први члан закона од 1859. годнне наследство престола унапред одређује y мушком потомству y правој лннијн целот, na предвиђа и прелаз на побочну лпнпју no истом реду „кад y onoj првој не би бнло лида за владу способнп“ дотле први члан закона од 1861. годнне даје овлашћеље владаоцу ако je без мушке деде да ма кога усинн и за наследнпка престола усвоји тестаментом само да усвојени мора бити „српског порекла, псточноправославне вере п поштованога рода“ (чл. 2. закона од 1861. п 4. закона од 1859. годнне). Ha тај начнн ce нскључава не само побочна лпнпја но п права линија мушко потомство од кћерп Мпдошевпх, односно сестара кнез Михаиловпх ; на сдучај да on кога тесхаментом успнп п за наследнпка огласи. Taj члан закона од 1861. годпне није y сагласности ни са првпм ставом чл. 4. закона од 1859. годпне, којп предвпђа успњење за жпвота до проппсу земаљскпх закона, јер он то предвпђа само за случај „ако бп ce догодпло да не буде мушког потомства y владајућем племену Обреновпћа“ што je, као што ce впдп, са свпм разлнчно од одредбе чл. 1. закона од 1861. годпне : „ако бп књаз сраски, од владајућег пдемена Обреновпћа, без мушког иотомства био и . Ова разлпка чпнп нам ce врло важна за гледиште кнеза Мпхаила на ово пптање, којп како ce впди ne само да нцје мпслпо на побочну лпнију но je хтео затворнтп враха п правој лпнпјп потомству мушком од сестара, можда за то што ono нпсу удате y Србнјп но y туђннп! Ha свакп начпн ствар ce мења, ако „владајућп књаз“ п не успнп кога за жпвота, н не учпнп то тестаментом. Онда пршмева п чл. 4. закона од 1859. п чл. 1. закона од 1861. отпада, п онда пред нас опет пзлазп члан 1. закона од 1859. годпне. Док je бпо жпв кнез Махапло, дакле, п предлог П. Гарашанпна нпје био беспредметан, и гледпште кнеза Мпхапла о наследнпку нпје могло битп друкче но онако како пг. Ппроћанац веди већ no самом закону од 1861. годпне којп то гледпште тасно казује. Ono остало што ппсац y иотврду тога наводп само поткрепљује јошјаче горње мпшљење. Алп сад настаје пптање како je ствар стајала п стојп кад je кнез Михапло погпнуо, не одредпвшп себп ниследнпка no праву којеједобпо чланом 1. закона од 1861. годпне ? Да лп ce онда може рећп да no одредбама закона од 1859. годпне право насдедства не само почпње од Мпдоша no п да вредп само за његово иотомство ? Господин Ппроћанац ово пптање не решава. Он само велп : да су кнез Михапдо п влада његова тако мпелплн „псправно илп погрешно“ 1 Да су они допста тако мислили не само да je могућно но je готово и јамачно код закона од 1861 године, a тако бп пзашло п no берату од 1830. годпне, којп пзречно говорп само о Мплошу н „његевпм потом-

514

ДЕ Л O