Delo

344 Д I Л 0 «И најтеже да му пада, Кад га каква мука гони Кад је душа пуна јада Те у болу сузе ронн ДИто на твоје грудп није — Срце би му било јаче Ту да влажно лице скрије, Ту да јеца, ту да плаче !..» Поздрави ми српско цвеће, Српско море, српске горе, Рујну зору и иролеће, И потоке и жуборе. Српске дворе, српска села, И гробове оне свете, Над које се вила свела Лаворове да оплете, Па ту тужна у свом жару И без речи и без гласа, Угњетеном слободару Указује путе спаса !... И све оне, типо мала, Што су дика српској слави, Све што сања крај гусала, Све пољуби, све ноздрави !... Париз. ЈДвЕТКО.