Delo

Д Е Л 0 2s Кад сам предао рукопис једном члану уредништва, замолим га, да се то штампа иа арвоме месту и круанијим словима него обично. По допуштењу уреднпкову додао сам u малу напомену под*). Псто вече састанем се са уреднпком „Браннка*. — Чујем да сте вашу одбијену песму дали „Стражилову." То је врло добро, и ми ћемо је одмах прештамн ти у „Бранику". — СлободноСутра дан одем у Загреб. Погледам први број „Стражилова*, нема мог прилога, гледам „Браник“ нема ништа; дочекам и другу недељу, погледам на прву страну , Стражилова", нема. У то ми спомену један млађи пријатељ, како је читао у „Стражилову“ моје стихове, па ми пружи лист. Преврнем први лист, кад на трећој страни („Стра жилово“ бр. 10 од 6 марта 1894 стр. 147) иза „Реалпсте“ од Вл. М. Јовановића склонила се у крај моја сатпрс-ка елегија пли елегпјска сатира: 0 ирослави Вранкова „Ћачког растаика“. Белешке под *) нема. Једва је нађох, на послсдњој страни нод натписом „Књижевне белешке“. Ал’ „Браник“ ни мукает. Кад се вратих у Нови Сад7 рече ми, на пптање, онај сарадник „Стражилова*, да је иречуо моју жељу, да се ствар штамна на ирвоме месгу, те тако није редактору ни сиоменуо. „Пречуо“? Хм, лено. Алп зар се то не разуме само ио себп, зар према садашњем стању наше појезнје ја још треба изриком да иштем, да се мој нрилог штампа на нрвомо месту? Онда се сетих, да је редактор „Стражилова* био мој ђак, иа сам овако размишљао : Да сам ја уредник, па да ми ношље прилог мој некадашњц учитељ не би баш морао то бити Јован Ђорђевић, могла би поднети и мања знаменигост, особиго, кад би се овако ретко накањивао да изпђе П1»ед чигаоце као ја, — то се разуме, да бн његово било нрво место, ниги би бнло иисца на свету, крји би ми био пречи од њега. Дакако да би менн остало право, додати уз иосао мога учитеља сваку опаску, сваку крнтику која ми се буде свидела, а он носле нека одговара, нек се брани. Па још да знате како сам ја бпо омиљен међу мојим ђацима ! Ирави ђачкн ндеал ! Па ипак ! А „Браник“ ? Чпнп ми се да се више љутио на мене, него што је мснс жао бнло на њега. Нс смем ја износити нред моје читаоце примере онако очајног несимпзма. И го рекавши шгампа ономад онај архипесимистички, ин ше нрекрасно и духовиго. управо а la „Slobe-trotter“ написанн лисгак „Nous nous sninmes bien amuses“. 11,1 1И1Дцм дакле нн једног другог пошгеног разлога шањ\ до једног једнног: ја сам изланно, а људи ме жале, такову понане могу ми