Delo

S92 д е л о Писмо гласи : «По ноћи је. Кад довршим ово иисмо убићу се За што ? Потрудићу се да овде то објасним, не ради оних који ће ове ретке читати, већ ради себе самог, да бих ојачао своју храброст, која ме почиње изневеравати, и да бих се уверио како je потребно да учиним овај корак, који би се могао само одгодити, а никако избећи. Родитењи су ми били простодушни л,уди и у све су веровали, па су и мене тако васпитали, те сам и сам као и они веровао. И та је моја вера дуго трајала, али се на послетку раскиде вео који ми је очи застирао. Има већ неколико година како се десила нека промена са мном. Све што се у животу пред мојим очима као јутарње сунце блистало поче мало по мало губити своју светлост Ствари ми се показаше у правој својој боји, па и сама најнежнија и најидеалнија љубав постаде ми одвратна. Ми смо вечито играчке глупих и лепих илузија, које се неирестано понављају. И тако старећи ја сам подносио живот овакав, какав је, са свима његовим јадима, безуспешним наиорима, неостварљивпм надама, док ми се очи сасвим не отворише и ја угледах иотпуно ништавило свега што на овом свету постоји. То се десило вечерас, после ручка. Иекада сам био веома весео. Све је за ме било примамљиво: жене, које сам сретао; улице, којима сам пролазио; куће, у којима сам становао; чак сам водио особиту бригу и о кроју свог одела. Али ово понављање једног те једног постаде ми несноспо и одвратно, исто онако као кад би неко свако вече одлазио у једно исто позориште. За иуних тридесет година устајем у једно исто време; пуНИХ тридесет година одлазим у једну исту гостионицу и једем једна те једна јела, која ми доносе различити момци. Пробао сам да иутујем. Усамљеност, коју човек у туђини осећа, погтлгшила ме је. Учинило ми се да сам веома с&м и незнатан на овом свету, зато сам се брже боље вратио у своју отаџбину. Али једаи исти изглед мог намештаја, који пуних тридесет година стоји на једном месту; извештале Фотеље, које пам-