Delo

ПАДАПЧАНСКЕ ИДИЛЕ 45 — А где је нана ? запитам је. — Код куће. — А Мара ? — И она — Па шта раде ? — Нчшта... ради. Уђем у кавану, али никако да се смирим. Ненрестано размишљам о Мари, њеној сестри и њи’овој гетки, коју зову нана Играм санса, губим ; али и не водим рачуна ; све се питам : ама за што ли је то та њихова тетка отерала ово сироче од куће ? Па ночнем свашта којешта да нагађам. Играм, а све премишњам : да ли да се одлучим да им дођем понова у кућу. Пстераће ме тетка њена ? Све једно ! Прекннемо игру — оаш сам се оио прилично узнемирио... Хајд, рекох, да најнре прођем поред њихне куће, па, најпосле, могу и сврагити, на шта оуде. Али некакав страх поче ми стезати ноге ; као озебло нсето узмем се шуњати све иокрај ограде и зидова кућнпх. Уилашпо сам се н једнако мислим : сад ће ме неко из прикрајка песницом по лицу ; а на улици нигде живе душе. Кроз полумрак сам назирао у даљини њихну кућу. Светлост жмирка кроз сиуштене завесе и трепери кроз таму. И колико пије мени се учини да се нешто креће испред врата. Ускорим корак ; али, као да ме она зима одједном следи, стадох. И жпвот н дах — све стаде у мени. Је л' могућпо ? — Мало даље од врата, на улици, Марина тетка, а иред њом Јелица. Погледам боље — она ! Познао сам их обоје по гласу, а и иначе. — Па мени је зима, нано, чујем где се Јелицажалп теткп својој. — Е, зима ! Сад ћеш црћи.... смрзнућеш се... јест ! Па, ево, господин ти је дао, пди у бакалницу, купн за десет пара бонбона а ево узми п још једну свећу. Дете < теже гласом — Ама зи-ма ми... А за тим чпсто осорно пустн реч — Па кад ће већ да оде, један пут, тај госиодпн ? Тетка је сгишаваше — На паро, идн, пди . сад ће он .. још мало, врло мало II озеб.10 девојче сумњивим кораком загази у снег, пође у мрак и изгуби се у њему. За тим шкрипнуше вратнице —