Delo

Д Е Л 0 28 усиљен осмејак. Поздрави Дебрјаноког и запита га, ко је он ? Uh се јави. Она се замисли мало, па рече : — Сетпх се, ну не могох да те познам. — А ја те познадох, баба Младено ! гБаба Младено !•* Не вероваше својим ушима, кад изговорп ове речи ; он не вероваше да у истини беше пред њим она поносита. Села и румена Младена, какву он познаваше. II сам се зачуди, по чему познаде да је баш она: ни поглед, ни црте, ни очи, ни израз, ни лепота — пишта не издавашз нрву Младену. А међу тим баба Младена беше некадања невеста Младена ! Страшних иронија има живот ! — Да ли да вндим и њу или не ? Бојим се. Плашим се ужасне стварности. Зашто да помешам са светлпм успоменама једну жалосну слику? Пу, да дођем овамо, а да је не видим ! Тако шапуташе у себи Дебрјански, кад изиде из друге улнце иза Струме. Разгледајући наоколо, Дебрјански тражаше дом Пенче Дулева, мужа Струмкиног (Струмка се беше удала још за време његова борављења у II ). На месту, где је била кућа Дулева, беше доста промена : беше подигнуто неколико нових зграда, а друге биху опустеле, те Дебрјански због тога не могаде погодиги Дулеву кућу. Најпосле запита. Он се заустави испред једног посрнулог илота, којим беше orpapouo једно нечисто и неуређено двориште. Никога не беше у њему. У крају, под осушеним шљивама, гомила ђубрета од стоке и сухе гране од посечених воћака. Грозно, напуштено, рђаво. Дебрјанском се срце стеже и заболе га, као да га ко мете у кљоште. Где ли је градиница. скромна сељачка градиница, дугачка два корака, у крају дворишта, одакле му она кидала велике, плаве, божуре и жути шебој, којим се она китила и који јој сијаше на глави као звезда у црној коси ? Где су оба Џ џбуна дивљих ружа ? — II градинице ie сад нестало, она је сад нод том гомилом ! Једно девојче с крчагом појави се и у уђе у дворнште. — Мала, повика је Дебрјански. Девојче се окрену. — Је ли овде баба .. је ли ту Струмка ? О. он не чога рећп баба за оно створење, које беше у пајлепшој младости, илн, у цвету живота !