Delo

500 Д Е Л 0 љака, као што је нарочнто онај „0 Дипломацпјн п сталним посланствпма“ (гл. XIV) којп су једном речју перФектнп. Алп зато у другпм одељцпма, као што су н. нр. онп шго говоре „0 узроцима рата“, „0 европској равнотежп“ п „0 рату* (гл. VI, VIII, XI), богат матерпјал, којп је ппсац прпкупио нпје класпФпкован, нити се у њима из масе детаља, често сувпшнпх, довољно Јасно издвајају главни проблемп u главна решењакоја су тп проблемп добивалп. Оиште идеје п констатовање оиштега правног прогреса, непрекпдног еволуисања у развоју права, утонулп су у многобројне наводе разнпх ауктора, чија се гледпшта већином поклапају и којп често по готов;у пстпм речима казују исте мислп. Дело г. Нпсово, кад се буду ове разлпке пзгладпле, кад свп одељцп његови буду добплп онај облпк и оно савршенство израде, које налазпмо у већ поменутоме одељку о „Дппломацији п сталним послансгвима,“ ућпће без сваке сумње у ред оних монументалнпх дела, којима се поноси наука о међународном праву. Преводилац г. Нисова дела, г. Д р М. Р. Веснпћ, допунпо је српско издање својом оригпналном студијом о Међународном Праву у односпма Јужнпх Словена Средњега Века. II ако је ова етудија г. Веснића непотпуна, а местимпце и заснована на подацима чија вредност није довољно проверена, ипак ће она бпги од корпстп. II српски чпталац, а што је још важније. и туђннци (ова је расправа г. Веснпћева угледала света п на Француском језику) који мало што знају о нашој прошлостп, моћп ће нз ње разбрати, да је српски народ, у доба велпчпне и сјаја своје народне државе, заузпмао. угледно место међу европским народпма u да је упоредо с њпмадржао корак на путу ирогреса п цпвплпзације. Г. Веснпћ се у напред у неколпко оградпо од критпке, иредстављајући сам овај свој иосао само као основу за будућп рад коју ће требатп у многоме доиуњавати а н нснрављати, прнзнајући отворено да није успео био ни ироучити, како би желео, оно што је већ било објављено, а камо лп допуњавати недоволшу грађу која нам стојп на расположењу! Таквобн прпзнање заслуживало, као п у онште сва признања, само половину оnpourraja. Алп и поред њега ва.ва нам водити рачуна г. Веснпћу п о огромним тешкоћама, које су скопчане са нослом кога се он иодухватио ирема стању у коме сејош данас налази нроучавање наше народне историје. Отуда долази и то, да је г. Веснић био прииуђен , у недостаСтку бољих ii ноузданијпх иодатака, решнти се да нрати неке од наших историка, нарочито г. Мијатовића, у њиховим конјектурама, извођеним не на неносредном пзучавању наших домаћих прнлика, већ по више или мање основаној аналогији са нриликама које су констатоване у савременим државама европскога Заиада. Поред овога имали бисмо још нарочпто да иримегимо г. Весиићу, да садржина његове студије не одговара обиму који јој јс он обележио насловом: Међународно нраво у односима Јужних Словена Средњега Века! Јер нодаци које вам она пружа