Delo

КРИТИКА И БИВЛИОГРАФИЈА 507 тетски закони неће моћи донети корпсти народу, акоовај услед разних иредрасуда или рђавпх навика не буде ишао на руку, да се ови закони извршују како ваља. Од већине среских лекара чују се тужбе да народ неће да са калеми. С тога је свака књига добродошла, која војује противу необавештености и предрасуда и поучава народ, како ће живети и чувати се од заразе н прплепа. II књижица Др. Јазе писана Је у тој „жељи и намери, да је народ нрочпта а од ње впдп вајду.“ Као многогодишњи „народски лекарм Др Лаза трудио се својскп, да нозна „како живи наиг народ“, и чини ми се да је добро уочио, да наш свет нроиада од заразних болести највише с тога што не уме да негује болесника. С тога с правом устаје Др, Лаза противу „глупе предрасуде" у народу, да ее „богпњавом не сме давати за ппће вода већ внно са крмезомД да „богињавог не сме да увати ветар“, устаје противу „душманског ложења собе у ко]ОЈ лежи богињави, да „богпње не заладне" и т д. Исто је тако писац оназио, да „где год се појаве у већем размеру велпке богпње, знак је да ту : 1. Нли није никако вршено пелцовање, 2 Или, ако је вршено, није се примило. Т. ј. мп бпсмо рекли, није вршено како ваља. Овоме је донекле доста узрок једна махна у нашем санитет. ском закону, да лекар добија награду само за прво калемљење а не н за поновно (ревакцпнацију); с тога се потпуно слажемо с писцем, да бп „у пнтересу истребљења и предупређења заразе богиња и за поновично иелцовање требало лекару платитп “ Ну сад, да кажемо коју о самом начпну писања Др. Лазе. Он ппше на свој начнн, т. ј. он не пише већ с народом разговара, ћерета, кара га ц иоучава. У томе се разликује од многих нашпх т. зв. хигпјенпчара, којц са неке висине и иуно „Фраза“ нишу за народ језиком, који овај и не разуме. У том је погледу Др. Лаза, чини ми се, надмашио и самог Пелагића, чиј је „Народни Учитељ“, на жалост, још у народу јако распрострт, Али као и сваки човек, који волп много да прича, и Др. Лаза се често заборавља и избацп но што год, чему нема места у једној књижицп намењеној народу. Тако историја богпња и каламљење крављих богиња врло је интересна и поучна, нарочито за народ, на када писац није сматрао за потребно да је потанко изложи, могао је са свпм изоставпти н „Трајана“ и „некога лекара Херодотуса“ а нарочито оно, „да су доцнијн крсташки ратови згодно измишљени (.?!) били, да се ова болест и по нашем Балканском Полуострву раепростре.* Исто је тако апсурдно упоређење да би „Наполеон у псторпЈи требао да буде кепец према енглеском лекару Џенеру, који је пелцовање нронашао“. Алп је најсмешннје п веома нодсећа на каФанско ћаскање — онај натрпотски гнев пишчев на стр. 20. „у села, г, Калаје, у села !" Нека нам писац не замери, али овакав разговор, као и оно његово причање, шта је радио у Пешти на хигијенском конгресу, нема смисла у једној књизи намењеној народу. Она тиме само губи, а никако не дооива. С тога се надамо да ће писац у II издању своје ваљане књиге обратити пажњу и на ове пријатељске наномене. Том ће прилпком јамачно исправити н 33*