Delo

П1*ВИ КОРАЦИ 111 само предати му Вашу молбу ?... Та он је у таквом иослу, у таквом послу !... Или Ви, можда, имате нрепоруке од каквих личности од утицаја ?... О, у таквом случају... — Потрудите се, молим Вас, да ме пријавпте ! — оштро прекиде Стрепетов ове савете. Младић безнадно слеже раменима и упути со вратима. Претходно отресе капут, поглади косу, врло тихо кашљуцну два-три-пут, и тек после свих ових манипулација усуди се да отвори свете двари, најпре опрезно да промоли своју риђасту главу и већ за тим да уђе. „Лакејска душа !и — у себи га испрати Стрепетов. — Извол’те ! — прошапута, враћајуђи се брзо, младић за обавештаје и, са своје стране, пропусти Стрепетова злурадим подсмехом, пуним уверења да је ствар неспокојнога молитеља без наде. П. Дежмекаст, белуњав господин, преко својих четрдесет го дина, с великом округлом брадом, који је седео за писаћим столом близу врата, у великој соби, насред које стајаше огроман сто, с размештеним у наоколо високим наслоњачама, подиже велике плаве очи на Стрепетова, одговарајући на његово клањање уздржаним наклоном главе. Његово широко, бело, болешњиво жуто, лице гледало је оштро, озбиљно и хладно, али у изразу очију било је нешто љубазно, што умекшаваше сурову озбиљност Физиономије. — Свршени ђак свеучилишта, — опет поче Стрепетов обичну своју Формулу представљања. Али га управник заустави речима : — Опростите, молим Вас, али ја Вас морам опоменути да ми без препорука никога не примамо. — Разуме се, разуме се! Ја имам за Вас нисмо. II Стрепетов журно пзнесе из цилиндра коверат и не без наде иружи га у руке господину Гринбеку. Овај отвори писмо, погледа на иотпис и тек тада иоказа Стрепетову столицу поред стола, — част, које се удостојава мало који молитељ.