Delo

Д Е Л 0 504 се. Коврова и обрати поглед на врата, на коЈима се указа мала Фигурица Риме Михајловне, њене њубимице. Готово неосетно прекрећући се својим гипким, нежним стасом, приближи се столу Рима Михајловна, одевена у црну хаљину, с кожним појасом, која јој лепо стајаше. Никаквог украса није било на њеном оделу, само се испод оковратника и исгтод узаних рукава бељаху уске чипке. Бујна коса, сплетена у два реда, спуштала се низ плеКа, и ово јој је чешљање пристајало, дајући њеном озбињном лицу неку особиту, праву детињску милокрвност. — А ти се непрестано жестиш ? — мирно и чисто чудећи се да се могу тако дуго претресати та питања, нроговори Рима Михајловна, седајући покрај Коврове. — Наспи и мени, Веро, чаја. Надежда Васињевна, која праћаше сваки, иун грације и елеганције покрет своје љубимице, место одговора стаде гледати сада на њу с изразом заљубљености и естетичког уживања. — Што ти тако гледаш ? — снебивљиво осмехну се Рима Михајловна, и образи јој се облише јаким руменилом — Ништа, ништа. Дед да ти поправим косу. Нешто преувећана општом пажњом ватра, с којом је говорила Коврова, хладила се сада пред овим по изгледу тихим миром Риме Михајловне, и Коврова је већ мирније запита : — И тако, Рима, ми изабрасмо крст ? — Она по што по го хоће све нас да поудаје ! — провбори, осмејкујући се. Рима Михајловна. — Доцкан си се сетила! — Не волим Рима. кад се ти силом правиш стара. — Стара, не стара, али двадесет осам година — Е, па шта ? — Е, иа ништа, Ја само кажем да је време помирити се с мојим положајем девојке уседелице. Коврова упре поглед у њу. Она је знала некадашњи ро ман Риме Михајловне. одавно се једила због своје љубимице, грдећи, што јој дође на уста, јунака тога романа без расплета и, помишљајући да њена Рима још непрестано памти што је било, љутито рече: — И остаћеш уседелица .. И остаћеш! . . . И све ћете ви остати уседелице, ако будете и даље живеле калуђери-