Delo

I Е Ј 0 — Знам, еФвнд’м (госнодине, узречица) кућа, да није боља од твоје куће, добра је, и девојка је добра ама : што је много, много. Две хи.Баде, берићет верс’н ! — Једну сам ти хи.БЗду оотавио. Од четирп не може мање. — Три. — Пе може. — Како не може, џан м ? Па тад се окрете имаму : — Ја мислим, еФенди. да не захтевам много, јер и ти знаш да је девојче много добро. — Добро је. И момак је добар... треба да се наредите, завршн имам и погледа младожењина пуномоћника. Овај мало поћута, ноглади браду, а после гихо изусти, подижући руку к челу : — Нека буде четири хињаде. Хаирли-олсун (нека је срећно)! — Амин ! прихвати имам и сви остали, подижући се мало, погињућп главе и мећући руке на прса. Сад ову суму новаца, што се зове анићах-параси”1), коју ђувегијин пуномоћник обећа невестину и која се мора исплатити невести у случају мужев.Бе јој смрти или ако би је отерао, записаше на један табак Фине хартије, где већ беше мујур (печат) муфтнје, који је овај допуст дао, пошто је претходно нзвештен од имама да се ово двоЈе могу узети. Испод ове суме записаше још две хи.ваде гроша : што ће јој се дати, ако је отера, за храну за три месеца. А шта ће добити ако је не отера, но га остави ? Ништа. Чак ако би се заинатио могла би остати неудата докле год је он жив : јор венчања јој у овом олучају немаг докле јој га он не одобри. Па п о хаљинама би подуже говора. — Два ката џанФес-рубе, вели онај с мушке стране. — Зар толико богато момче, па да не правн невести кадиФели-рубу ? пита девојчин нуномоћник. — Ефенд’.м, џанФес лоше ли је ? Ама кад баш велпш.. Г) Вен'1.41111 новац.