Delo

И зазвекта звекир звучнн п јекнуше тешка врата, И зачу се к'о грмљава глас сурови у џелата: „Где сн лепа милоснице? Већ те нема пола века? „Поруку ти носим једну п поздраве пз далека.и Милосница нз сна скочи. Сањала је старе снове: О милости силног Краља, и китњасте витезове, Сањала је пир у двору и ласкање на све стране, И разблуду ону страсну п минуле слатке дане. И заплака горким плачем: гПоклисару мога Краља, „У залуд се мени мориш, није мени до Версаља; „Сад Дибарп, несрећница, још последње траје данке, „Јер се њено сјајно сунце већ спустило на заранке. „Ја сам свела, мрачна, тужна, а по срцу пустош страшнаг „Немам чара, ни лепоте, ни осмеха раскалашна; „Где су биле очи светле ту још мрачне дупље стоје, „А време је покпдало таласасте косе моје! Ал’ је џелат руком хвата, а ледена лица збори: „За младошћу, мрска жено, у залуд те жалост мори! „Нестало је дана оних, што их пак о за грех сазда, „Не чека те Краљ, нн љубав, већ тамница п одмазда!"