Delo

6 Д Е Л 0 да је ни ми не расправљамо, него да проговоримо о поменутој двојици најзнатнијих гулинских људи. Прво ћемо о Кеку Церанеу, као заслужнијем за народну странку, а, богме, и као о племићу. Кеко је талијанско име од милоште, (Франческо, Кеко), а Церанео ни у ком језику не значи ништа, јер је ријеч постала од српског презимена Церанић. Босански властеличић Влатко Церанић, у половини петнаестог стољећа, пресели се у Гулин. Његови најближи потомци, ио обичају, ишчаурише се у Церанее. Тако су постали Политеји, Цетинеји, Шишгореји и бог те пита какви још аеји!*1 Лоза Церанеја није била много родна, али је дала Гулину приличан низ свећеника, судија и срдара (старјешина у народној војсци). Лоза та не бјеше ни много сочна, јер ни један од Церанеја не остави велика спомена, али су њеки ипак били знатни. Кеко син Балдасарев, први је Церанео који се роди под аустриском владом. Био је јединац. Васпитан је и провео је детињство као и остали осредњи приморски племићи, наиме, поред мажења родитеља, се стара и небројенијех тетака, Кеко изучи код Фрањеваца основну школу, за тијем, у истом манастиру, њешто латинског и талијанског језика, њешто историје, геограФије и математике. Све школовање трајало је шест година. Већ као младићак, идући често с оцем на баштине, постаде страстан ловац. А. у граду тако исто иостаде страстан ловац слушкињица. Послије очеве смрти, Кеко се спријатељи са младијем адвокатом Боркићем, који донесе из Падове најљепши крој хаљина и најзвучније слободоумне Фразе, те кад букнуше буне у Италији и у Маџарској, кад се на све стране разлијегну узвик: «Доље тиранија! Живјела слобода!" нови дух нровија и кроз успаване далматинске градове, и кроз Гулин; омладина се покрену, а на челу покрета стаде Кеко Церанео. У сред те вреве, у Гулину се необичнијим начином прославише двије необичне свадбе: адвокат Боркић узе Кекову сестру, а Кеко се ожени лијепом Стелом, кћерју златара Кртајића. У заносу првијех мјесеца брачног живота оба млада слободњака могоше лакше поднијети пропаст царства слободе. Реакција је трајала дванаест година и загорчила је живот Кеку. Сан-маркини (људи старога кова) мрзјели су тога отпадника, тога човјека «обузета демо-