Delo

500 Д Е .1 0 земаља готово је немогућно да она врши у свима њима онако свој књижевни и иросветпи задатак као што га вршн у Србијп. II од самога почетка до данас био је управи један од главних терета уклањање разннх сметња с пута друштвенога. У суседвој отоманској царевннп и данас су књиге Задругине мадорашнрене (ипак их и тамо циркулпше доста стотина). У сваком внлајету мора сеза сваки примерак књнге понаособ добити одобрење однеобразованог а неповерљивога ценсора, који уза све то обично и не зна довољно српскп, те сваки час запнње за понешто. На ту се страну нпсу дакле могли чпнити никаки начелнн кораци. На против управа је у самом иочетку учиннла према представни. цима Црне Горе псте кораке као н у Србијп, и Црна Гора заузима лепо место у Задругину животу. Како је под влашћу или под управом, аустро-угарском ве само велики део, него велика већнна нашега народа, управа је згодннм начином показала вољу и готовост да не пренебрегне пажњу и према тамо< шњим властима, али се, на жалост, у томе није нашло одзива. Остадо је да се сама Задруга носи са сметњама које сретне по тим српским земљама. Усдед тога се у Боснп н Херцеговини нн данас не може развитп рад у корист Задругину онако како бп требало. Као н све друго што долази из Београда тако се и све Задругино гледа од тамошњега управнога система с неноверљивом ненаклоњеношћу. Ппак изрнчне забране ннје било ни у појединим догађајима нп према Задрузи у опште. Каке су побуде овом ностунању, нећу нн испитивати нитп их крнтиковати; само ћу констатовати двоје. Прво; књнге Задругине не дају својом садржином повода за тако држање. Од 35 књига, којеједосад тамошња власт могла ценити, има их 14 које су излазиле на свет у самом оквпру аустро-угарске моиархпјс, и које не могу нмати у себи ништа нротивно њеним интерсспма: многе од њих одобрила је сама Метернихова цевсура! Дсвет од њпх су преводи с другпх језика, чијп орнгпнали, илн другн нреводн, не само слободно дпркулпшу ио монархијн па п по Боснп н Херцеговнни, него сс тамо често и штампају. Остајс свега дванаест књнга које су београдскога порекла, а међу њима има доиста погибних: један нутопис по Индпјп, једна књига из Фпсике, једна пз геологије! Слободно смем наиисати да нн у једној од тпх дванаест нема нн једно место које бп иоумно да избрпше п један ценсор пз времена свете алпјанснје! Друкчнјс, према характеру Задругину, не може нн бити. Пије она осиована зн лропаганду каке пдеје, па да у гом правцу ипше своје књпгс. Она нма да раснростире ону књпжевност домаћу п туђу, која већ постоји, н да за њу задобива публику. Никаке верске, полнтнчке, ницноналне нлп социјалне агитацнје не може битн таким књижевннм радом. Па то пе мнсли онај који издаје Ариоста, Молпјера, Елпота п прнвила која је зи чување здравља пронисао царскп берлинскн санитет. Друга је гачка, што хоћу да споменем, управ да поставпм питање: да лн се какој му