Delo

152 Д Е л о (>д својих милпх, својих рођених, Радости зрачак прогута му јад. Мисли мп л век тамо одлећу Миломе дому, топлом гнезду свом, Где ми показа сунце првн пут Какво је небо, какав м\ је свод, Где ј' дете с децом, скачућ’ по цвећу, За рана плело пријатељства сплет. Ја нећу да се правдам с Вишњима, Ал судба жене тешка ј’ претешка. Та човек влада, био мир ил рат. Зна се помоћн и где нема свог, 1Г1то својим зове у том ужива, У свакој борби сннва победу, Победу славну, или славну смрт. Ал танка ј' срећа дата женскињу, И груба мужа мора слушат' реч; А камо л кад је р(Јне удес клет Из свога гнезда у далекп свет. Тоант, тај врли човек, племенит Држн ме ту у светнм ланцима. Стид ме, Дијано, али призна1ем. Ја теби, својој сиаситељицн Не служим с вол»ом, с дуигом, срцем свим, А сав мој живот треба да је твој. Ја сам се увек у те уздала, Ти си ми н сад моја нада сва, Ти, што си ћерку краља највећег Одгнану дигла с меком благошћу, Да, ћери Зевса, кад си оца ми Уцвелит' знала, упна Агамемна, Кад сн га после с Троје далеке Спровела дома, славом посута, С’ачувавшн му жену, сина, све: Врати н мене једном мојима, Спас ме од смрти сада и друге, Од живота ту.