Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНЛ 21 — Што нисте узели кола? — унита га домаћица. — По ваздан сам на колима. Хтедох мало ноге опружити. Донеше му, па обичају, слатко и воду. — Само ова чаша хладне воде заслужује да човек оволико препешачи! — рече Сретен, испивши чашу до дна. Госпођо, вода вам је дивна! Овде је грехота да човек друго пиће пије! — Имате право! Него, збиља. хвала на нослато ј књизи! — рече г. Недељковић. — Каквој књизи? — упита домаћица. — Мојој расправи: Медигџша у Срба. II вама сам спремио, само још књиговезац није готов: на иовезу је. — То мора да је интересантна ствар ? — Како народ лечи разне болести. А такве су ствари вазда интересантне. Сем тога, ово је дело наградила Матица Сриска са 200 Форпната — рече г. Недељковић. — Ја сам је у сласт прочитао! Можда ова књижица има и својих мана. тек опет је она корак напред. — Ја сам учинио покушај — рече Сретен с неким ионосом. — До данас нико није од лекара те етвари у нас* радио. Мислио сам, да ћу се тим колико толико одужити. а у исто време дати и правца како се те етвари раде. Нарочито је ударио гласом на речи: „нико није од лекараД као да би тим хтеорећи: „ето, седите толпке године ту. па нико ништа! Требало је да ја доћем да то отпочнем!" Г. Недељковић осети жаоку, али рече мирно: Мој драги колега, сваки чини колико може! Ми старији имасмо других, куд и камо пречих, ствари. па се не могосмо и на то поље бацити. Ви млађи, наставите наше радове. а отпочните опет свој посао, те оставите млаћнма утрвена пута за једне а идеју за друге радове. То је нанредак. тако се корача! Ми смо затекли запарложену њиву, зараслу у трње и коров. Прво се морао цочупатн коров и поконати трње. па тек онда пустити раоник у земљу. Вар није тако ? Тако је, разуме се! — рече Сретен. Алн ја нисам хтео нншта иребацивати вама. старијима, п онда. не разумем на П1то то све што рекосте.