Delo

КРИТНКА II БИБЛИО ГРАФИЈА 489 странке идц реводуционе управе, нптп слати своје дппдоматске представнике коме другоме сем сувереној државн. Али тако схваћеном нраву посланства, не одговара никако дужност државе да нрима нослансгва друтих држава. Суверенитет се државнн шта впше одсудно, категоричкн противп свакој пдејп о таквој дужностп. У наше дане јавнло се друго једпо мишљење одиосно нзвора права посланства, према коме то нраво добија сасвим други карактер и другп домашај. То је мишљење, ирема коме је пзвор нраву поеланства не никако у државном суверенитету већ у организацији међународне заједнпце, накЈло свога ватреног застунника у чувеном нетроградском нроФесору и публицистп, Ф. Мартенсу. Њему се придружно и г. Гершпћ п посветпо му дугу нолемику, из свога најбољега пера, иротпву свију његових нротивника, како оних који га нз основа не примају, тако п оних којн примпв га у основи, зазиру од његових ближих нли даљпх консеквенаца. II кад се крене са те полазне тачке, кад се праву посланства иогражи извор у међународној заједници, као ауторитету којп стоји пзнад независнпх држава и који поставља гранпце суверенитету државном, онда је неизбежна иоследпца тако сваћеног права посланегва, да њему одговара дужност суверених држава да примају посланнке које им шаљу друге суверене државе. Ми не можемо и не смемо да иођемо у томе крупноме, кашггалноме иптању међународнога нрава за г. Гершићем. Новина коју он тако без резерве усваја изгледа нам колико дрска толико и опасна у данашњем међународном праву, нарочито за државе мале п недовољно снажне, које међутим стоје на ударцу великим силама и у којпма су интересп великих сила изукрштани, као што је то случај са нашом Отаџбнном. Пре свега са чисто теоријске, апстрактне тачке гледишта, међународна је заједница појам још и сувише таман и неодређен , тако да је државни суверенитет још једнако једина могућна полазна тачка међународноме ираву у опшге, једина могућна рацпонална основа на коју се то право може поставпгн. Изнад суверене државе нема данас нравно никог већег, никог старијег. Међународна заједница нема никако карактер органске целнне, која државе што улазе у њен састав може сматрати као своје зависне делове, и над којима је она у праву вршити свој аукторитет, потчињавајући њихову вољу својој вољи, њихове посебичне интересе интересима целине чија ја она представник. Свака држава ступа у односе са другим сувереншм државама по својој вољи и ради задовољења искључиво својих посебичних интереса. Ти односп и ти иитересн, који једино у крилу међународне заједнице могу наћи задовољења, све су многобројнији и разноврснији у колико човечанство корача напред на путу културе. С једпе стране подела рада врши се на све шнрој основнци, тако да данас већ мало нма држава, које су саме себи довољне и које би могле задовољитп, без односа са другим државама, све потребе својих држављана. С друге стране средства за општење, која олакшавају