Delo

468 Д Е Л 0 Ио свршеном извештају о раду Академијпну, а према досадашњој практици на овакпм скуповима, секретар се леппм и тотово нсцриннм иохвалнпцама одужио успоменн свих у годнни 1898 нремннулих заслужних чланова С. Кр. Академије. То су били: прави члановн Светислав ВуловиЛ и Милутин Гарашанин; дописни члап Пета^) МатковиК и почаснп Виљем Гледстон. После говора секретарова дата је реч новом академпку г. Андри НиколиЛу, да изговори своју приступну беседу „0 књнжевној критици.“ Поменувшн у нриступу како је литерарну критику отпочео Вук оценама „Усамљенога јуноше“ и нарочито „Љубомнра у Јелисиуму/ прешао јс на говор о књижевности, разликујући у њој радове који су резултат озбиљнога п зналачкога тражења истинс од радова који су само „штампане стварп“ на основу јучерашњпх знања. Иза тога говорно је о крнтици, у којој сматра хвалу н куђење као некњнжеван рад, а поред оцене и нресуде ставља јој као још важнпјн задатак колаборацију. Код лптерарне крптике указује на разлику колаборације спрам критике у науци, али сматра да и овде може бпти колаборацнје н да је литерарна критика управо сарадња у појезији, а норед тога још нрилог за нроучавање појезнје. У говору о иојезији нзнео је више различних сматрања на појезију, а заступао је гледиште: да је иојезија у том што се као живо и истинито аредстави оно што не иостоји у ствари, што се од Фикције начинп истина. Појезија је осећањем покренути израз жпвота, израз зауеднице осеЛања, Тај израз живота осведочн се као појезија по том што је у несннчком делу „као лшв“, п што даје емоције. Сирам различних кругова осећања и разумевања жпвота различни су н несницн н њихове публике, али су иесници увек израз једнога заједничкога круга осећања, и у идеалима које нико не би разумео нема иојезије. За потврду да овако гледпште боље објашњује појаве наводн примере, па нзмеђу других п тај: да с напретком образованости појезија добива све више мпслене садржпне. Обележивши израз живота као предмет појезије и осећање као покретача песнпкова, износи шта још треба песнику да бн израдио песннчко дело, и показује да је тако званн „песничкн дарл у рецептивној осегљивостп његовој, т. ј. у том што он уме ухватити пз безброја поједпности у животу оне које су најважније и с тога карактерпстичне и експреснвне. Тиме иеснпк добнва јасну визију живота с интуицнјом у оно што је скрпвено иза видљивих појединости. Кад је то све у духу песнпкову прибрано и прпређено, онда је п песничко дело готово. У питању да лн појезнја може служити практичним потребама, изнео је сматрање да појезија може радити сваку тему само на свој начин, а пикако према потребама које су ван појезије. Ако би н. пр. зарад тен-