Delo

Д Е Л О г О оо На три иедељс поеле 18 ог јуна познаник г. Озбернов, Сер Виљем Добеи походи Озбернов дом у Расел Скверу врло бледа н потресена лпка, н зажеле да се са старнем впдн. Кад га пустпше унутра, н кад два старца пзменпше по неколико речп. које нн један нп другп не разумевашс, Сер Ви.вем Добен извадн пз назуха иисмо запечаћепо велпкнм црвеним печатом. — Мој син, Мајор Добен — рече сгарац носле мале паузе — послао ми био једно писмо по једном ОФнцнру из тог батаљона; ОФицир је данас нриспео. У писму мојега сина било је н јсдно за вас. Старац мсту инсмо на сто, а Озберн га гледаше укочено минут, два. Његов ноглед поплашн доходннка н овај постоја тренут-два као впновник иред уцвељеним оцем, па оде хнтно, бе.з иједне речп. (Наставиће се)