Delo

Л У Д А СЛИКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА Тешко, снво небо, пуно влаге, готово пало на земљу, а ја полазим нз Шапца кућп. Већ ноћ ту. Пријатељи ме задржаваху да преноћим, али ја нх не хтедох слушати. — Помрчина .је. — Нека је — рекох. — Пма људи свакојаких. — Па п њима је — помрчина! Онн се насмејаше. -— Али ево кнше! — рече један. Нека .је — рекох и стадох прегледати да ли је коњ добро оседлан. Киша заиста иоче попрскивати. По Богу брате! Па теби треба добрпх 7 сахата климати на коњу док кхћн стигнеш. — Шта ћеш, тако .је. — Знаш лп пут на „Црвену механу” ? — Нисам туда никад ишао. — Туда би ти било прече кад би знао. -Ја ооукох мекпнтош, набих кукуљачу на главу н опкорачнх мога малога „тГеркеза*‘. — -Збогом! — Збогом! „Черкез** је лако поигравао калдрмом. Беше то честнто кљусе, малено али дурашно. Ннје био за запрегу, али .је за јахање душу дао. Кад изнђох из вароши .ја му мало попустих узду. Киша је лупкала но капуљачи; од Саве попиркнваше хладан ветрнћ,