Delo

Гад Н(‘ бршш за к/1»у(*е. Хајде да и ми вечерамо. 1\‘ад се вратпсмо у механу затекосмо још једног човека. оасео уз пећ па се греје. — 1ше! Откуда ти, прико? — упнта механџцја. Човек не одговорн нншта, чак га п не погледа. — А! Данас ие говорпш, је-ли? Човек је опет ћутао. Бедно је изгледао у оним рнтама, које беху скроз каЈваве. К‘роз подерано рубље виђаше се овде онде гола снага. Бос, ногавнце од гаћа подавио до колона. Гаппњач нод грлом пукао те му псиала напоље чупава прса. Ншита на њему до рубина п капе, неког вајног, улешвеног феса на глави. 11 чудно иеко лице. Бућ неочешљане н замршене косе изгледао је као разбукан пласт сена. Бркови п брада запуштени, обрве се надвиле густе, велике, изгледају као неки честар, а велике, крупне, црне очн гледе ге некако безпзразно, да те баш од тога некн страх хвата. А он сам, иека круина, снажна људа, ослонио се на неку дебелу батину на ћути и колута очнма. 1\'о је овај човек? — упитах механџију шапатом. — Луда! — одговори ми он гласно. Човек се не помаче. Он је опет ћутао. — Је-ли одавно луд? — Од рођења; луд се родпо. — Је-ли одавде? Није. Пз Јазовнпка, мој сел.ак. — Откуд овде? Гнашло га, ваљда, па дојурпо. Он то чешће тако. — Па што га пуштају по оваком времену? Нико се о њему не брине. — Бар он иема никога свога? Нема — рече механџпја, на се диже и ириђе огњишту. — Него, би ли ти, господине, што вечерао? — Па спреми што год. Механџпја оде спремати вечеру, а ја остах сам за столом и носматрах лудака који је тако мирно н безбрижно седео ослонпвшп се иа своју батину. Као да га се ништа није тицао овај наш разговор, нн погледао није. Ја хтедох с њим коју реч проговорити. Чато устадох са столпце и приђох пећи. — Је-л зима? — упитах га. Он ћуташе. П .ја поћутах неколико тренутака па упитах оиет: