Delo

4К2 Д Е л 0 На континенту евронском парламентарна владанина, којаје коинрана са модела енглеског, добила ,је у главном један од ова два облика. Или је владар задржао у својим рукама језгро, суштину в гасти, тако да се министрн у главном јављају као његови органн, а Парламенат као нека врста контроле, која одржава, иоглавито својим буцетскнм правима, владу у извесним границама и утиче носредним, заобилазннм путевима на вођење опшге политике државне па н у неколико чак н на састав министарства. Или на против сунггина је власти прешла са владара на Нарламенат, на Доњп Дом његов (ако је парламенат подељен у домове), тако да влада, да мннистарски кабинет има карактер одбора Доњег ,(ома, који Доњи Дом слободно бира, држи у жнвоту докле за потребно нађе н збацује га чим нпје задовољан којим било његовим поступком. Први је случај у Немачкој или у Аустрији. Други, који се заснива на традицијама Конвенције пз Велнке Француске Револуције, добиоје свог најпотпунијег и најсаврнгенијег израза у Француској за време ове данашње, треће Републике. Мп ћемо оставити на страну случај, кад је власт усредсређена још у рукама владаочевим, кад његова воља и његово расположењс још у првом реду н непосредно утврђују и правац политике државне и састав владе, која ће као одговорни уставни Фактор руководити државннм пословим. Ту, у таквом случају аутократски принцип још је у иревази нрема принципу демократском. Енглеска парламентарна владавина у овом свом облику, како ју је 19. век предао у наслеђе 20. веку, претпоставља победу демократског иринципа, усредсређивање државне власти у руке органа које народ конституише слободно, путем избора, н на које он, путем делегације, путем изречног илн прећутног мандата, преноси вршење својих суверених права. Према томе енглески парламентаризам може битн сгављен упоредо према организацији оних представничких, да речемо хајде онпх парламентарних, земаља евроноких, у којима је истп демократокн приицпп извојевао себи победу и у ко.јима је, као што рекосмо, у духу традицпја револуционарне Конвенције власт усредсређена у рукама Парламента, нли, ако је Парламенат нодељен у домове, Доњег Дома његовог, као непосредног представника опште воље народне. Такву је наралелу повукао н г. Ловановић у својој расправи, оцртавајтћи сигурном руком све оно што карактеришс данашњп енглески парламентарпзам и што га разликује од конгиненталних парламентарнпх влада. које су у Фраццуској иарламентарној реиублици добиле свога најсавршенијег представника. Ми се овде нећемо сад