Delo

Д Е Л 0 — Па шта сад, господине? — упнта г-ђа Бигјелова. — Ако госпођица Плавицкова усхте поћи ће за Машка, ето> то — одговори Полањецки. — А ви? — А ја сад идем у Рајхенхал. VI II одиста за недељу дана доцније он оде у Рајхенхал, али још пре тога добпје ппсмо од госпође Емилије, која га је питала шта је урадио у Кремјењу. Он није одговорно на ово писмо, јер је намеравао усмено одговоритп. Исто је тако дознао, али пред сам полазак, да је Машко дан пре отишао у Кремјењ, и то га је текнуло више него што се надао. Мислио је да ће тотрајати једва до Беча, па ће заборавити, али није заборавио, иего му .је глава била тако пуна размишљања да ли ће Плавицкова поћи за Машка, да је из Салцбурга написао писмо Бигјелу, бајаги по трговини, али нарочито да би га оиај известио о Машку. На једно је ухо примао, а на друго испуштао разлагање својега сапутипка Васковскога о узајамном одношају народа у Аустрпји и о миспјп младих иарода у опште. Једном га је тако обузела била мисао о Марини да чак ппје ни одговорпо на једно иитање. Било му је за чудо такође што је често просто види пред собом тако јасно као да она ту стоји, алп не као да је то њена верна слика, него баш она сама главом. Виђао је њено умиљато лице са лепим устима и малпм младежем над горњом усном, њене очи како мирно гледају, а у којима се огледала ирибраност п иажња, којпма ирати његов говор; впдео је цео њен витак стас, од којегаје било топлином бу.јне девојачке младости. Он се сећао њене јаенобојне сукње и врхова ногу, што су испод ње вирили, деликатнпх, нешто опаљеиих руку и црне косе, по којој је пршио иоветарац у градини. Нпкад се није надао да може иоетојати тако опипљива успомена п то успомена личности, коју је гледао тако мало времена. Појмио .је да је то доказ о дубоком упечатку, који је она иа њега учинила, а кад му је који тренутак долазило на памет да све то што се тако удубило у његову душу може бити Машково, просто није хтео веровати. Прво што би му падало после тога на ум било је оно што је сасвим одговарало његовој активној природи, да то поквари. Али му се увек ваљало сетитп: да је то