Delo

Д Е Л 0 ква основа, пошто је госпођа Емилија бнла у сваком погледу као злато чиста, као дете, и носила своју егзалтовану главу просто по пебесном азуру, као да и не- зна да има зла на свету. Била је толико честитом да није могла разумети потребу да обраћа пажњу на то. Она је радосно дочекивала оне, које је волела, преводачавајућн тиме да љој нико внше није потребан на овом свету оснм Литке. Само је Букацки тврдио да г-ђа Емилија има утицаја на његове нерве. Полањецки се био тако навпкао на ову небесну сферу да ,јој се просто никад није приближио с мишљу, која би била растрзана искушењем. II садна примедбу Васковскога рече просто: — Одиста изгледају дпвно. Кад се поздравише он то понови и самој г-ђн Емилији, као нешто, што је у овом тренутку привукло његову пажњу. Она се задоволшо насмеја, али више због тога што је та похвала обухватала и Литку, покупи сукњу за полазак па рече: — Добила сам јутрос писмо п нарочито сам га понела, да вам га покажем. — А је ли слободно да се одмах прочнта. — Слободно, изволте. Кретоше се шумовптом стазом ка Тумсеу, г-ђа Емилија, Литка и Васковски напред, Полањецки нешто за њима, са погнутом главом над писмом. Писмо је гласило овако: „Драга моја Емо! „Данас сам добила читав сноп твојих ннтања п хптам да ти на њих одговорим, јер је и мени много стало до гога да се с ким разговорим. Г. Полањецкп отишао .је у понедељак, дакле пре два дана. Прво сам га вече примила као што примам п остале, али знаш нпшта, нпшта ми није нп пало на памет. Сутра дан је био празник, била сам слободна, и били смо цело после подне не само заједно, него и сами, јер је тата ишао до Јамишових. Шта да тп причам. Смпатичан је, искрен, а међу тим прави човек! По оном што је говорио о теби н о Литки видим да пма добро срце. Ходилн смо дуго по врту иад ритом, Везпвала сам му руку јер се огребао на чуну. Говорио је тако мудро да сам се заборављала слушајући га. Ах, Емо, стид ме да ти кажем, али ми је мало завртео моју јадну главу те вечерн. II сама знаш како сам ја овде у послу, сама, п ретко ви-