Delo

СПОМЕНИК ВОЈИСДАВУ' Београдске госпођице подижу споменик пјеснику Војиславу... Зар то не звучи као једна од најљепшнх цјесама нз Војислава? Вар то нцје за једног пјесника више него .једна обична књижевничка сатисфакција, јер међу пјеснпцима жена никада нисте могли видјети инферморне писце. Жене воле Бајрона, Ламартина, Мисеа, Ха.јнеа. Жене имају за љепоту једно чуло впше него ми, нриетупачнпју душу, тања осјећања. Оне нијесу никада вољеле Виктора Ига, а Ламартнн кад је био најогорченије нападан, одговорио је са негатимном гордошћу: „Моје ће пјесме живјети док је год на свијету младих људп и жена.“ Војислав би то могао рећи за се, јер он има све пли можда мало мање него све, да буде њихов пјесник. Он им је блнжн него пко други у нас — онај Војислав из Елегија гдје .је чисти Ламартпн. Жене које воле музику н парфим, које се ките свнлом и цвијећем, које три четвртине живота мисле само о ЈБеиоти, зар могу у нас наћп пјесиика у кога је више тога елемента чисте незаинтересоване ЈВепоте него у Војнслава. Оне су га нашле интуицијом која је често јача н иоузданија него наша анализа. Војислав нпје био такозвани народнп пјесник. То му се рачуна као мана, што је, у осталом, само једна особина. Он није, као Антеј, налазио хране и снаге само на домаћем тлу: његову је душу зарана очарала она ЈВепота која је без отацбине. Онје пјевао све друкчије па и све друго него наши дотадањи ијеснпци. Он је пјевао далеке обале које никада видно није, али које је волио — а волно их је зато јер су лијене. Он у својим 11 Допосимо овај чланак пашега сарадпика као заппм.вив п значајан прилог о једном важном књпжевном пптању. Уредтшштво.