Delo

ЈУНАК НЛШПХ ДАНА 59 И Прво и прво, ја никоме не држим придика; а друго твоје мишљење не може бити пресудно у ово.ј ствари. — Зашто? — Зато што си ти документовао и сувише своју себичност. Чиме? Ваљда гато сам се бранио? Па то ето и ти чиншп. ■1а. видиш, тебн не замерам! — Ја теби замерам! То је твоја ствар. Ја, впдпш, Бога ми, не дам на се, п ко ме год нападне, напашћу га нештедимице! Ти раднш то псто; само је разлика у томе што ја, ево, отвореио признајем, а ти не! — Немој тн сад твоја посла! — Нећу, али чуј! Ја немам никаква задовољства да нроповедам некакве детињасте теорнје. Овдејеу питању насушнп хлеб. Овоме човеку треба хлеба. Оп зна један занат који га храни. Ништа друго оп не чинп него оно што је чинио, само •од једног газде прелазп другоме. — Како си сићушан!... — Ти се, канда љутпш? — То је гнусно, докторе! — То је будаласто, Малиша! Ако мислнш да се грдимо, .ја н то умем!... — С тобом се ие може говорити! Ти си постао правн ћпвта! То и јесте најзгодније. Кад не можеш некога разлогом сузбити, онда га иазовп ћивтом. Кажи тн мени, душо моја. зашто бн био Милаи непоштен кад би отишао у уреднпштво Ирозорја и радио опо исто што и у уредништву ма ког било лнста? — Зато што се одриче начела! — Каквпх начела? Каквпх је Милан бно начела? Колнко ја знам, његова су начела била да својим пером себп зараћу.је хлеб. Је ли се он одрекао тога? — Јесте, чим то своје перо продаје. — А досад га није продавао? Малиша куцну у сто иа викну: — Да платим! С тобом се не може разговаратн. — Може брате, колпко хоћеш! Само ја мнслпм и себи н од себе! Кад би Мплан нмао од чега живетн, па од писања по новпнама начннио за себе једну врсту спорта —ја бнх се сместа с тобом сложио; овако — не могу!