Delo

ЈУНАЧКО ГРЦК 2б 1х‘ад је Маричић дошао и призвао га сеон, он му .је тако мпрно и спокојно гледао у очи, да с-е овај поплашп. Дакле, шта рекосмо? — пита он и погледа из коса Мгњата. — Шта могу да тп кажем. — Пристајеш? Не прпстајем. — Ни за хиљаду дукага!? — Ни за хнљаду дуката! — Мало ти је? Па колико гражиш? — Не тражим ништа. — Него се онако одричеш? — Не одричем се, и нећу се никад одрећи! Адвокат скочи изоезумљен. Ова мирноћа и сталност Нгњатова уби га. Али ннје хтео да верује да има људи што одби јају новце па му онако грозничаво, дрхћући рече: — Тражиш внше? Колико? — Не тражим ништа! — Па зашто то!? Пгњат га иогледа некаквпм иогледом, каквим га још жив човек није иогледао, и чисто одједанпут порасте, и рече гласом што не трпи приговора, гласом пред којим и адвокат занеме: — Не дам да умре вера, господине! Ригко хоћете, алн и ово .је Краљевић Марко!