Delo

НАША ДЕЦА 221 Зорица (Зажмурила, обеспла главу п тешко дпше, тражп нешто руком по џеповима). Пера Хоћеш, Софија, да ти метнем мирис под нос? Чекај... (Тражи јој по џеповпма стакоце па. кад не може да га пађе, еасвпм обичним гласом). Па где си метла стакло са мирисом? Зорица (Дпгне главу, и пзвади стакло са мприсом пз дееног џеиа, говорећп обичним гласом). Боже, Перо, зар ниси могао да упамтиш где сам метла, него кад је најлепше место у нгри а ти поквариш! (Да му стакло). Немој да заборавиш после да отвориш и прозоре. Пера (Обпчним гласом). Нећу заборавити. Хајде, падни опет V несвесг. чЈ Зорица (Падне опет у несвест). Ах ... Боже... МОЈ ! Пера (Подмеће јој најпре мприс под нос па, пошто она отворп очп) Ти Нвмаш ваздуха, Софија, ...тешко дишеш... да отворим мало прозоре?... Зорица Отвори... отвори... Пера (Отрчп п отвара, али погледајући кроз прозор спазп напоље оца н уплашп се па се тргне с прозора. Обпчнпм гласом). Зорице, ЗорПЦе, уСТаНИ, бежи, ево га тата долази!