Delo

КЧ Д Е Л 0 Он све по жељн написа н склопи. Тада се она свом оцу обрати: „Мој оче мили, учин'те и ово Та увек сте ми угађали жељи Ма да је чудна последња ми молба: Пред смрт ми писмо метните у руку II заклоп'те је; и кб мртва хоћу Ја да га чувам. Кад ми срце стане, А ви креветац, на коме издахнем, За Ланс’лотову љубав окитите, Кб да ј’ краљичин; а п мене тако Уресте свачим и метните на њ. Па набавите кола и носиљку, Да ме до реке однесу, и чун У црно обвпт нека на ме чека; Парадно хоћу краљици н двору. Стварп ћу своје да површим тада, Нити би могб од вас ко кб ја. Пошљите са мном само нема старца, Он веслат' уме, уме да крмани, До палате ће пратити ме он.“ Ућуте она, а отац обећа. II бп весела, да већем мишљаху Е смрт јој само у уображењу, А не у крви. Ал’ још десет пута Мењали су се крај постеље њене Ноћп и јутра, док .једанаестог Не метну отац пнсмо јој на срце... Умре, а жалост облада у двору. А када прво подпгло се сунце, Донратпо је тужнп братски иар, Кроз поље летње што трепти у красу, Носила црна чак доле до реке. А чун већ чека у сомоту црном II дожнвотнп слуга већ на њему, Гедн па крмн немн старац вернп,