Delo

70 Д Е Л 0 јефтине новце ткале сиромашније жене и дјевојке. Сваки дан, пошто би се љепше обукла, узела би под пазухо велики завежљај, препун беза, а у другу руку аршин и пошла по кућама, да продаје. II у газдинске и у сиромашне куће ншла је подједнако, као стари зпанац. Дође, на иример, до куће, у којој има дјевојка, куцне алком на вратима и нз гласа внкне: — Хе-еј, јесте ли ме се ужељели? Мнслите да баба није ни жива, а? На, гегуцајући, улази у кућу, љуби се са домаћицом и дјевојци пружа руку, да пољуби. — Ево нова беза! — вели. — Фина, свиленога беза! Знам да вам треба, јер је дјевојка на удају и богме момцима око запиње за њом... — Каквијем момцима? — брани се дјевојачка мајка. — -Још је она дијете! Нема јој још ни шесн'ес' година. — Није дијете, — одговара баба, окрећући се дјевојци. — Ено Перо Аничин свисну за тобом. Вели: јали ће тебе узет', јали у црну земљу... Пита ме сваки дан, долазим ли у вас и нагони ме, да ти ово кажем. Умрнјеће за тобом, каже. Дјевојка румени и увија се као шибљпка, а мајка јој весело таре руке п једнако брани: — Остави, баба, душе ти... Обоје су млади. Није то још за њих... — Ја то боље знам, — наставља баба, указујући безове. — И знам, шта мп вели. Каже, да би волио имат' од тебе ружу, него царску круну. Иошто се премјери пешто беза и попије кахва, баба се диже. Мајка дјевојачка прати је до на степенице, а дјевојка је прати чак до на врата и, кријући, тутка јој ружу међу сухе прсте. А дође ли у кућу, гдје је млада невјеста, одмах се осмјејкује и врти главом. Надаш ли се унучету? — пита свекрву. < 'векрва, макар какав посао радила, оставља га п прпстаје за њом. Свака хоће, да заједно са невјестом прегледа бабину робу. II свака се прави весела, разговорна, испотаје мотрећп бабипе покрете п погледе невјестине .