Delo

СТОЈАН МУТИКАША 23 Стојан се покуњи п стаде у крај. Прислони се леђима уз рафове, па замишљено гледаше у земљу, не осврћући се на разговор оца и газда-Симе, којн почели и кахву испијати и тужити се на зла времена. Тога часа он је завидио Милошу, који је сад, сигурно, пошао за овцама у шуму, па се игра са чобанчадима и разграђује тичија гнијезда... — Ех, вријеме је, да ја полазим! — трже га након дуже почивке из мисли глас оца, који већ огрнуо струку и спремио се да иде. — А ти ко што сам ти казо и кб што сам знаш. Ако не послушаш што, газда he мени поручит', па ето ме, да ти кости изломим. И приступи му ближе, пруживши своју жуљаву, тврду руку, да је пољуби. Стојан је стиште, што је могао јаче и, гушећи се од плача, поче љубити. Сад је знао, да већ нема никога свога овдје и да he остати сам, у туђему мјесту, у туђој кући. Наводнише му се очи и у оца. Човјеку лепо замигаше бркови, a hoc му поче малко поигравати. — Пази шта сам ти рекб, — осијече, савлађујући се, и једним кроком створи се изван магазе. Газда Симо опет извуче ноге из кундура, прекрсти их, опет сједе на шилту и, не обзирући се на Стојана, гледаше на чаршију. Стојан је опет прибио се у малопрашњи крај и, са неким страхом, гледао у лиде газдино, као да је хтио пребројати све оне ситне, модрикасте жилице на образу му, које се гранале на све стране и допирале готово до ушију. Једнако му се чинило, да то лице није баш као лице других људи н да сав газда Симо није обичан човјек, него некакав моћнији, јачи. Сјетн се, како је отац мехко разговарао с њиме, како на селу чак ни са попом не разговара. И он се чисто препаде, кад, око подне, тај исти, моћни газда Симо окрену му се и погледа га. — А јеси ли гладан? — запита. Стојан слегну раменима. — Па ајде да ручамо. Ајде и да те чељад виде и да пресвучеш те хаљине. Пођоше.