Delo

СТОЈАН МУТИКАША 27 — Немам ја nape за зајма, — одговори газда. Треба и мени. II ја сам дужан... — Ако знаш шта је невоља, помози! — упаде други сељак и подерану капу скиде с главе. — Помози, газда, па he теби Бог. Кад нам скапа хајван, куд ћемо ми, јадници јадни? Ништа него да узмемо ђецу, па у воду да поекачемо. Газда Симо поче да кудка босом ногом о кундуре и настави пјевање. — He уби, газда! Помози! —дочека сељак поново. — He могу. — Погинућемо, ископаћемо се! Сад јали никад помозп! Газда одмахну руком и као замисли се мало. Крај од деснога брка стрпа у уста, па га поче грицкати, a бројанице окреташе око прста, играјући се с њима као дијете. — А кад би ми вратили? — запита их. — За годину дана. Најдаље за годину, — одговорише, готово у један глас. Газда мало зажмири. — А интерез? — запита, пажљиво гледајући обојицу. — Ти реци, а ми ћемо платити... Невоља је, па узми колико хоћеш. Газда Симо изви главом у страну, као да вели: „ег па нека буде!“... Дохвати, затим, једну овећу, дугуљасту кесу, отвори је и поче бројати, Сваки грош загледа, измјери га на длану и протра прстима, као да га чисти од прашине. Опет га загледа и предаде сељаку. — Је ли триста и педесет гроша? — запита, пошто једва изброја. — Jec’... — Ex, сад ћете ви мени дати мало писма, — рече меким, готово болећивим гласом. — Треба да се зна за дуг... Ко зна кога he од нас прије смрт ујагмити. Оба сељака слегнуше раменима. — He бранимо, газда. Како хоћеш. Газда Симо извуче иза леђа, из једнога рафа, пожутјели лист хартије, скушљан и, на једноме крају^ нагорјео. Изнесе и стару, напуклу тинтарниду, са из-