Delo

ГУЛИВЕРОВО ПУТОВАЊЕ 59 Каткад помишљах да изиђем пред суд; јер ма да не бих могао побити факта наведена у тужби, игтк сам се надао да ћу се моћи оправдати. Али претуривши у свом животу већ неколико парница преко главе, које се увек свршаваху онако како је то судпјама било по вољи, не смедох се поуздати у тако опасну одлуку, у онако критичном положају н пред онако моћним непријатељима. — Једанпут сам се пак решавао на отпор, јер, пошто сам био слободан, цела сила овога царства мучно да би ме могла еавладати; а ја бнх камењем лако могао поруншти престоницу. Алп сећајући се своје заклетве цару, па онда милости које ми је оп указивао и внсоке титуле нардака коју ми је он подарио, убрзо напустих ову гадну намеру. Јер ја, знате, још не бејах научио ону удворичку захвалност, како бих могао себе убедити да ме садашња царева свирепост ослобођава од свпју прошлих обавеза. Најпосле останем при једној одлуди која ми свакако може навући прекор, и то не неправедан; јер ја признајем да за одржање својих очију, па дакле и своје слободе, имам да захвалим једино својој неразумности и оскудици у искуству. Да сам ја тада познавао карактер владалаца н министара, који сам после проучавао на свима дворовима, и да сам знао њпхово поступање према далеко безазленијим оптуженнцима него што сам ја, онда бих најдраговољнпје и с радошћу примио тако лаку казну. Али гоњен младалачком необузданошћу, и имајући царево одобрење да могу ићи блефусканском цару, улучим ову прилику, док још нису протекла три дана, те пошљем једно писмо своме пријатељу, секретару, јављајући му да ово јутро путујем у Блефуско, према одобрењу које сам добио. Нпсам чекао никакав одговор, него се одмах кренем на ону страну острва где је била наша флота. Дохватим један велики ратни брод, свежем гаједном узицом, па дигнувши ленгер, свучем се и метнем одело на брод, заједно с покривачем који сам био понео испод мншке. Час газећи, час пливајући, и вукући за собом натоварени брод, стигнем најпосле у блефусканско прпстаниште, где ме народ одавно очекиваше. Дадоше ми два иратиоца, да ме одведу у главни град, који је био истог имена. Ја сам их носио у рукама док нисмо дошли на двеста корака испред градских врата, и онда их замолим да јаве мој долазак једном секретару, и да му кажу како чекам на заповест његова величанства.