Delo

64 Д Е л 0 подне, када сам, мислим, седамдесет и две морске миље био далеко од Блефуска, угледам један брод који пловљаше на југо-исток; ја сам пак пловио право на исток. Довпкивах му, али не добих одговора; но ипак приметих да му се приближујем. Завеслах што сам боље могао, и после пола сата они ме приметише, нстакоше заставу и опалише топ. Није лако исказати радост која ме обузе при неочекнваној нади да ћу још једном видети моју љубљену отаџбину и драгу децу коју сам оставио у њој. Брод снусти котву, и ја га достигох између 5 и 6 часова увече, 26. септембра; и срце закуца у грудима мојим кад опазих енглеску заставу. Помећем краве и овце у џеп, па се с оно мало заостале хране попнем у лађу. Ово је била .једна енглеска трговачка лађа, која се Тихпм Океаном враћала из Јапана. Капетан, г. Џон Бидл из Детфорда, беше врло образован и одличан бродар. Сад смо били на 30 степена јужне шприне. На лађи је било око педесет људи, а међу њнма и један мој стари друг неки Петар Виљем, који ме је врло похвално представио капетану. Овај се господин ионашао према мени врло љубазно, и замоли ме да му кажем одакле сад идем, н куда сам науман. Ја му укратко нспричам, али он мишљаше да сам сулуд, п да су ми опасности кроз које сам пролазио, помутиле мозак. Ја онда нзвадим пз џепа своја говеда и овце, што га је жестоко зачудило, и потпуно убедило о истинитости мога говора. После му покажем н златан новац који ми је дао силни император од Блефуска, као и слику његова величанства у природној величпни, и многе друге реткости из ове земље. Дадох му две кесе од по двеста спруга, и обећах да ћу му кад стигнемо у Енглеску, поклонити једну краву и овцу. — Ја нећу да узнемирујем читаоца појединостима са свог пута, који је већином био повољан. У Енглеску приспесмо 13. априла, 1702 године. Имао сач само један непријатан случај, — што ми мишеви на лађи беху однели једну овцу; и тек сам после нашао у једној рупи њене коске, које беху добро оглодане. Осталу стоку донесем здраву II чптаву у своју земљу, и пустим је да пасе на једној отави код Гренвича, где јој је мека трава особито пријала, ма да сам се увек бојао да не буде обратно. Ја их ни на лађи, по свој прилици, не бих могао одржати у животу, да мп капетан није дао свој најбољи пексимит, који стуцан као прашина и поквашен, беше њихова стална храна. За време свога кратког борав-