Delo

СЛИКА -ЈЕДНА УСПОМЕНА Седела сам у топлој соби крај прозора. Ватра је у пећи тихо и пријатно пуцкарала, док је међутим ветар напољу ужасно дувао и немилице разносио жуто кестеново лишће. Послен свет журио је улицом; ке беше ту никога који је шетње ради изишао... 0, како ово насуморено небо, ови хладни дани и ова ветрина направе човека суморним! Покушавала сам да штогод читам или радим, па не иде. Нешто ми притисло душу; чак ни моја канаринка не пева, н она се накострешила — и ако .је у топлој соби — на оборила главу. А оно само хуји и затреса прозоре... Дигнем се са столице и прођем по соби, хтела би чим било сумор да растерам. Поглед ми паде на .једну фотографију на столу, која обично ту стоји, али ми у овај мах, с погледом, и мисао оде за том фотографијом. Али, не бојте се! Пре свега то није никакав мушкарац, него женска; сем тога то бешс лик створења већ у годинама, с белом косом. На оном доста младоликом лицу беше нешто што на први поглед, улива иоверење. V осталалом, не знам да ли би тај упечатак и на другом та;ј лик оставио, али менн он беше тако мио и драг, јер сгворењу, које тај лик представља, ја дугујем све.