Delo

(• Л И К А 447 Међутида дани пролазише. Мој муж доврши школу п затражи државну службу. Дође дакле време да се растансмо... -Јаг бејах као убијена. Као да ме муња шину оног дана.ида он дође и јави ми да је добио за предавача у К— Сећам се, баш је био овако исго суморан дан, овако исто носио је иемилосрдно ветар иожутело кестеново лншће. Ои беше весео, а ја... ја и весела п — тужна... Оде! Оде!... Тога вечера одемо код Марије. Она баше нешто болешљива па тога дана није излазила. Ја, јер сам ја пре дошла, ја је затекох у постељи; њена бела коса просула се по белим узглавницама, а лице јој добило некакву тавиу боју. — Вама нпје добро? — уиитах је. — Није. — -Јесте звали лекара? — Звала сам. Али, готово, није требало. Моју болест не лече лекари. Забога шта вам је!?. — Не бој се, дете моје! -Ја болујем од исте болести од које и ти. -Ја се запрспастих. Јесте, јесте! То је, душо моја, један мали роман. И твоја, фрајла Марија има свој роман. Другима може бити и смешан, али мени није. Не чуди се што ти то причам! Седи, седи ту до мене! Ја седох онако запрепашћена. Не чуди се! Било је то давно. Онда су и у мене биле црне косе, и ја сам онда била млада и ведра, и гледала преда се. ГЈрошлост ми беше однела оца и мајку, али ја их и не памтим никако; није дакле ни жалост била велика. Живот беше предамном. Покојни сгриц даде ме теизучих рад. Вредна, доста лепушкаста — пре била сам лепушкаста — е, па није чудо што сам младићима замицала за око!.. Е, али један замаче и мени за око, па се заљубпх. Шта ћемо сад? Он сиромах, ја сирота. Волемо се, али треба живети. -Ја се реших да зарађујем; али он беше поносит. па не хте примати милостињу ни из моје руке. II он се регаи да заради. Али како, где?..